piše Rade Velizarov Erac
Dušan, a zvali ga Šane, omanji špediter sa plitkim kanatama i negovana kobila, rabadžijali su po kraljevačkim ulicama; njegove šale. bez loših namera, i danas se u gradu na Ibru – prepričavaju
On težak, podebeo, dobroćudan…I bič u rukama sa crvenom kićankom na vrhu štapa… Tek da njime fijukne u vazduhu…. Glas, jak , muški prodoran…Kačket na glavi, obavezno….
Rabadžijao je po kraljevačkim ulicama, razvozio robu iz prodavnica, vukao, po koju turu peska sa Morave…
Omanja, prizemna, kuća pored puta… Nju je nastavljao, dodajući po koju sobicu. Dvorište uredno sređeno.. Bašta tik uz orgadu…
A kafanu je voleo više od svega..Nešto za mezetluk, po koja čašica rakije, društvo, smeh… Moglo je i da se zapeva u neki vakat…
S proleća je na pijacu stizao prvi paradajz… Iz Makedonije, mesec, dva ranije..Pune gajbice, Šane je prevozio robu sa železničke stanice do pijace..
I upali mu sijalica… Nekoliko najkrupnijih plodova, koncem priveza pored ograde na tek procvetale stabljike svog paradajza. Tik uz ogradu, pored puta…Da se vidi…
Prolazio narod, čudili se.. Rano uzreo paradajz u Šanovoj bašti…Dva meseca ranije, no što, inače, sazreva…
Uveče bi Šane, pred kafanom, vadio paradajz iz džepa, tražio od konobara tanjir, vadio iz džepa britvu, pravio salatu…Da se nađe, uz rakiju…Pedatno bi rezao kriške paradajza, hvalio se kako je neprskan, prirodan, zdrav…
Zavideo ostali svet, raspitivali se za seme paradajza, čudili se…
„Ništa posebno…“, govorio je Šane…“Bitno je samo da ga uveče polivate vrelom vodom“
Neki su i prihvatili recept, ali već u zoru stabljike paradajza su bile sparušene, nikakve…
On nije imao zlu nameru…
Samo je voleo da zbija kome(n)diju.
Tako ga i pamte..
