KAKO JE MARA “OSLOBODILA” STUB

1. april. 2016.

Ili kako “jedna osoba može da učini da grad bar malo progleda i prodiše ispod bezbrojnih slojeva ničega”

 “Nekako sam morala da očistim ovaj stub. Prolazeći danas pored njega osetila sam strašno civizacijsko nazadovanje! Kada smo završili čišćenje ispred nas je osvanuo čist stub koji me je neodoljivo podsetio na Monolit iz Odiseje u svemiru… okidač epske istorijske tranzicije u evoluciji- od majmuna do čoveka!”, napisala je Kraljevčanka Marijana Todorović pre tri dana na svom FB nalogu. Okačila je i fotografije stuba u ulici Miloša Velikog, pre i nakon što ga je “oslobodila” stranačkih plakata, kojih zaista ima na svakom koraku.

Reakcije sugrađana bile su samo pozitivne: od komentara “vredna ženo”, “svaka čast”, preko ocene da to što je Marijana uradila treba svako da učini, odnosno da “svako svoj stub očisti”, do onih koji su komentarisali (pošto su se na stubu nalazili gotovo isključivo plakati Srpske napredne stranke) kako “treba biti tolerantniji, jer ipak su javno sami sebi dali keca” (broj ove liste na republičkoj i listi za lokalne izbore)…

Jedan Dušan je napisao tekst o Marijaninom gestu, a portal Krug ga prenosi u celosti

METAFORA JEDNOG MERMERNOG STUBA

Danas želim da govorim o Mari, koja je svoju posebnost podigla na viši nivo, ne paradirajuci njome okolo, kao većina nas samodovoljnih & samozadovoljnih. Ona svoju posebnost pokazuje bez plana i namere, u najprozaičnijim razgovorima, nepretenciozno presecajući svakodnevicu tako da se svaki put, kada me ošine njome, iznenadim i ostanem zagledan u jednu tačku desetak sekundi, polovinu vremena pred očima sastavljajuci to što sam upravo čuo, a drugu polovinu iskreno se tome diveći.

Ovo mi se poslednji put desilo juče. Cela priča se vrti oko mermernog stuba i jedne sjajne metafore. Elem, trenutno je u Srbiji ono vreme kada se Prevara & Manipulacija otelotvoruju kroz bezbrojne listove šarenih hartija namalanih budućnošću kakvu sigurno nećemo dobiti i izlepljenih svuda okolo. Ono vreme kada se celi Grad ori od laži koje vrište sa njegovih zidova. Kada ljudi prolaze pored njih kao pored dvorišta sa raspomamljenim avlijanerskim džukelama, računajuci da će lavež prestati ako ih ignorišu. I sve izgleda kao skockano za neke uvrnute maškare, gde će se slaviti ljudska pokvarenost, taština i glupost.

Jedna osoba može da učini da Grad bar malo progleda i prodiše ispod bezbrojnih slojeva ničega, koji su nekada bili makar šarene laže, da bi kasnije regredirali u najobičnije vizuelne nadražaje, koji u glavama prolaznika treba da aktiviraju odredjene emocije, srozavajući ih na nivo Pavlovljevih pasa. Jedna osoba može da oslobodi jedan kutak, jedan zid, prozor, fasadu. Ili, u ovom slučaju-mermerni stub. Mara je oslobodila mermerni stub od slojeva blistave budućnosti, koja je trulila na njemu. Gotovo sama, gotovo noktima.

Ona je učinila da komadić naše svakodnevice zasija sjajem za koji smo gotovo zaboravili da postoji. A onda je rekla stvar koja potpuno zaokružuje našu priču, da je mermerni stub, očišćen od virtuelne realnosti, podseca na monolit iz Odiseje 2001. Artura Klarka, objekat u kojem se nalazi mudrost cele vaseljene, koji pomaže vrstama da prave velike evolucione skokove napred. Ne znam kakvi bi bili stavovi Artura Klarka i Stenlija Kjubrika povodom ovoga, ali je meni, u Kraljevu, na mesec dana pred izbore koji treba da odrede budućnost jedne velike grupe ljudi, sve imalo savršenog smisla. Začetak vraćanja Gradu blistavosti na koju smo navikli i uz koju smo odrasli, koji istovremeno donosi prosvetljenje za njegove žitelje. Za sve dobre ljude kojima je razboritost koju Klarkov monolit donosi, neophodna da donesu ozbiljno pravu odluku koja se direktno tiče njihove budućnosti.

Ako sve uspe i prodje kako treba, ne zaboravite da se zahvalite Mari.

autor : Dušan Kostić(http://lokalnifront.rs/?p=676)