24. avgust 2017.
Milomir Glavčić, nadaleko poznati dobrotvor iz Kanade, pokloniće još oko milon evra (do sada ukupno oko sedam miliona!) za asfaltiranje puta, kojim je takoreći bosonog išao u školu, za obnovu škole, gradnju vrtića i crkvenih objekata
Bruje ovih dana putarske mašine, gore na padinama Željina, a iznad sela Kovača kod Jošaničke Banje. Za asfalt se priprema oko dva kilometra puta, od pomenutog sela do zaseoka Pope. Jer, rešio je Milomir Glavčić, poznati humanista i donator iz Kanade da obnovi put do svoje rodne kuće. Istina, sada nema gore mnogo stanovnika, mogu se na prste izbrojati, a baš su se zbog rđavog druma preselili dole, bliže asfaltu. A, njegova odluka da u tu investiciju uloži oko 80 hiljada evra nije motivisana samo time što će asfalta biti do njegove kuće, od koje više ni zidina nema, nego, kako kaže, ,,možda će se neko od mlađih, radno sposobnih u Pope vratiti, bar da zemlju uzoru za maline, krompire, voćnjak…a put je najvažniji“.
I kraljevačko preduzeće ,,Putevi“, kako tvrdi direktor Ljubisav Majstorović, sa ponosom je prihvatilo da ovaj posao obavi. Njegovog zamenika Mirka Vukovića, šef gradilišta Dragan Radenković i druge putare zatičemo baš na gradilištu:
– Nema stajanja, radimo i subotom, jer kako se opravdati pred ovakvim čovekom, za kojeg zna više od pola Srbije ako put ne asfaltiramo u najkraćem mogućem roku, za petnaestak dana. Zato, napišite da od početka septembra Milomirove komšije i rođaci mogu i u papučama do Popa i nazad.- kaže Vuković.
Dole, pet, šest kilometara niže, u Jošaničkoj Banji, takođe ubrzano, na obnovi školske zgrade rade građevinski majstori iz preduzeća Siniše Mihajlovića. Radove lično nadzire Milomirov ,,ambasador“ Radoje Glavčić koji kaže:
– U ovoj zgradi, od oko 800 kvadrata sve se obnavlja: učionice, kabineti, sanitarni čvor, krov, zidovi spolja i unutra, podovi, stolarija… Posao mora da se okonča do 1. septembra, kad deca polaze u školu. Inače, moj stric Milomir je ovde uložio i poklonio 170.000 evra. – objašnjava Radoje Glavčić.
Zatim, pre desetak dana, iz kraljevačke bolnice pismom su se ovom humanisti požalili da im je potreban jedan defibrilator. Odmah je dobavljaču iz Milomirovog džepa ,,leglo“ 6.000 evra i čeka se na isporuku aparata.
U pismu koje je stiglo od Milomira Glavčića iz Kanade, na adresu ,,Politikinog“ dopisništva u Kraljevu, on još obaveštava: ,,Spreman sam da uložim 200.000 hiljada evra za gradnju novog vrtića u naselju Beranovac kod Kraljeva. Čekam samo da mi predstavnici vlasti i građevinski stručnjaci iz Kraljeva pošalju obaveštenje da je parcela i sva urbanistička i tehnička dokumentacija spremna, kako bi izođač radova mogao odmah da krene na posao“.
Uz ovu poruku i za Kraljevčane radosnu vest on nam još javlja da je tamo u Kanadi, u gradu Nijagari Fals, gde odavno živi, donirao 500.000 hiljada evra za graadnju nove sale pokraj tamošnje pravoslavne crkve u čijoj je gradnji još ranije učestvovao.
I, tako, biće to novih milion evra pomoći od njega, a kad se saberu svi darovi, samo za Srbe u Srbiji vrednost se bliži ukupnoj sumi od oko sedam milona evra. Pomenimo samo da je njegovim novcem, u Kraljevu i na području Raške sagrađeno, dve crkve, obnovljeno desetak kilometara puta, podignut jedan dom kulture, obdanište i biblioteka u Jošaničkoj Banji, most preko Ibra u Kraljevu, kupljena magnetna rezonanca za kraljevačku bolnicu i pomognuti mnogi siromašni i bolesni…Sve to od čoveka koji je u mladosti bio siromah i bez roditeljske brige, a pre sedam decenija otišao u svet. Borio se za život samo radom, kako kaže “da stvori za sebe, ali i druge“. A, iako na tlo Srbije od odlaska nije kročio svoju prvu domovinu nije zaboravio. A, u pomenutom pismu “Politikinom” dopisništvu još piše:
,,Vidite novinaru, nikad čovek ne zna kuda će u životu krenuti i šta doživeti. Ja sam kao đak osnovac, sedam kilomatra putovao do škole, leti bos, a zimi u šivacima od svinjske kože. Mnogo sam se smrzavao, stalno kašljao, bio prehlađen, jer sam mogao da se ogrejem tek u školi, koju sada obnavljam. Moj staratelj, pošto smo sestra i ja ostali bez oca u tri, a bez majke u osam godina, ostavljao me kod kuće da radim i govorio da ne idem u školu kad ima posla na imanju. Nije mu padalo napamet da mi kupuje knjige, nisam imao bukvar, čitanku, tablicu…Ali, primio me jedan đak, zvao se Antonije, naravno uz dozvolu njegovih roditelja koji su bili pekari i jedini katolici u Jošaničkoj banji, da ja, u pocepanom i vašljivom odelu, sedim pored njega lepo obučenog u klupi i nastavu pratim iz njegovih knjiga. I uspevao sam, ipak, da budem đak odličnjak, u svim razredima, iako nisam imao kome da se svedočanstvom sa peticama pohvalim. I, još da kažem da pamtim moju tadašnju glad i žudnju za hranom, pošto se moj doručak iz prtene torbe uglavnom sastojao od parčeta proje, tvrdog sira i glavice luka dok su druga deca imala slaninu, kajmak, kuvana jaja…I, ko bi rekao, pomislio da ću ja nekada moći da asfaltiram put, da gradim nove staze kojima sam bosonog išao do škole, da obnavljam školu, gradim dom kuture, biblioteku, obdanište…Ja sam danas srećan zbog toga, zato što mogu druge da pomognem. Samo mi je žao što ovim putem koji asflatiram sada nema dece da idu u školu…“. – napisao je, između ostalog, Milomir Glavčić u pismu ,,Politici“.
autor: M. Dugalić
izvor: “Politika”
. Sta reci…ovakav covek se stvarno retko, retko radja. Blago njegovim potomcima jer ce jednog dana reci… da, Milomir je moj stric, deda, pradeda… privilegija je upoznati tako nesvakidasnje dobrog coveka. Cak sam sigurna da ce biti proglasen jednog dana i za sveca. Dao bog njegovim potomcima, kao sto on daje svom naarodu!!!
. Zaista ovakvom čoveku treba odati najveće moguće priznanje. Kada bi bar svaki stoti Srbin koji živi u inostranstvu i smatra se dobrostojećim, ako ne i bogatim, učinio samo delić onog što čini Milomir Glavčić, život u Srbiji, bez obzira na to ko bio na vlasti, bio bi neuporedivo lepši. Negde sam pročitao da izraelski Jevreji, kada odluče nešto da izgrade i opreme, samo to stave na papir i dostave američkim Jevrejima, koji onda organizuju prikupljanje sredstava i realizaciju zahteva. Zašto to ne bi mogli i Srbi? Jer, Srba i njihovih potomaka, bilo čiji da su državljani, verovatno ima u svetu više nego što ih ima u Srbiji. Zato sam često isticao da je jedini nacionalni interes koji priznajem – da svi Srbi, gde god bili, požele da žive u Srbiji.
. Veliko, hvala ovom predivnom coveku! Svaki dan prelazim most preko – Ibra-koji nosi njegovo ime. Bog te proživeo i da jos dobrog zdravlja!
. [b]Svaka cast za dobrotvora[/b]
. Kao i uvek kada procitam sve sto je vezano za ovog dobrotvora, gospodina Glavcica ostanem sa knedlom u grlu, sa suzama u ocima. A opet cini mi se da ce mi dusa puci od tuge i miline sto postoji jedna takva licnost o kojoj bi trebalo da izucavamo u skolama da bi pomogli nasoj deci i unucima da budu bolji ljudi i da uz prave licnosti i vrednosti mozemo mnogo da naucimo. Dovoljno je da se obavezno uvede ne kao lektira vec kao pomocno i obrazovno sredstvo u skole knjiga ovog gospodina-Na dugackom putu sa trnom u nozi- gde se vide prave vrednosti u zivotu, da samo rad i upornost pobedjuju, cestitos i ucenost. Porodica na prvom mestu i svest o korenima. Sa zadovoljstvom i u jednom dahu sam procitala knjigu i pozelela da je imam za sebe, za svoju decu da im bude kao biblija. Na zalost nema je u prodaji, odstampan mali broj. Zvala i izdavaca ali nema je vise u opticaju. To mi je zaista velika zelja da bih je delila dalje na citanje i da ipak imam taj dar licno za sebe. A kao nagrada za sve ovo prethodno, upornost, rad, postenje, dodje to zadovoljstvo da gradis, pomazes i budes zadovoljan i srecan iako uvek ostaju u dusi tragovi proslosti.