piše Marko Slavković
Jednom Obrenovčaninu, maja 2014. godine, voda je ušla u kuću u visini od metar i po i ostavila večnu traumu, a da je voda samo centimetar bila viša, desila bi se još jedna strašna stvar, koja bi porodicu proganjala celog života
Stefan Tomin, iz Obrenovca, uselio se u novu kuću sredinom aprila 2014. godine. Na veselje je, kao što je i običaj, došli su: rodbina, komšije, prijatelji . Svi su u novi dom Stefana Tominog uneli ponešto od pokućstva. Tako se valja. Stefanov ujak, devizni penzioner, pored koverte sa evrima, doneo je i nešto još vrednije, nešto što za svaku pravoslavnu porodicu predstavlja najdraži i najcenjeniji poklon.
…I, tako, veselje je bilo i prošlo. Stiglo pravo proleće. Stigao i cvetni maj. Ali, stigle i kiše. Iznenadne, neprestane, preteće. Cela Srbija strepi od poplava. Sve televizijske stanice emituju zastrašujuće snimke iz gradova i mesta kojima preti katastrofa nevidjenih razmera. Obrenovac je, ponajviše, u strahu od kataklizmične poplave. Na noge se podiglo sve što može da pomogne, da se narod evakuiše, da se izbegnu ljudske žrtve. Stefan Tomin, u vojsci obučen za spasioca na rekama, medju prvima se prijavio da čamcima prevozi žene, decu, stare i bolesne. U toj njegovoj želji, o čemu su pisale i neke dnevne novine, Stefan je gotovo zaboravio na svoju porodicu. Nastala je trka sa vremenom i sa sve većim talasima Save i Kolubare. Porodicu je, nekako, i u poslednjem trenutku, uspeo da evekuiše u obližnji Barič. Iz kuće, nažalost, ništa nije uspeo da iznese, Nije ni imao gde.
Kad je Stefan, mnogo kasnije, čamcem stigao do svoje kuće, i kad je u nju ušao , zatekao je scenu tužnu do bola. Držao se dosta hrabro, muški, sve dok nije ugledao blatnjave i uništene sve slike svojih roditelja, kako plivaju po kući. Tad je, što se kaže, baš zaplakao, jer je shvatioi da više nema nikakvu uspomenu na njih, nedavno umrle . Kao da nikada nisu ni postojali! Te traume Stefan se nikada neće osloboditi. Sad uzalud čuva tek nekoliko roditeljskih fotografija, čije likove na njima više ni sam ne raspoznaje.
Posle nekoliko dana, kad je katastrofalna poplava počela da se povlači, Stefan je ponovo ušao u svoju kuću. Voda je i dalje bila u sobama, ali se na zidovima već jasno ocrtavalo da je njen nivo bio metar i po. I tad se Stefanu, prvi put, razvedrilo lice. Da li je istina? Da li ga to oči varaju? Ne, lepo je video: na zidu dnevne sobe i dalje je, neoštećena i potpuno suva, stajala uramljena slika Svetog Nikole. Taj najdraži i najcenjeniji poklon ujaka, slika njihove krsne porodične slave, bukvalno je visila samo centimetar- dva iznad nivoa vode. Nije nestala u poplavi, nije ni oštećena. A da jeste, bilo bi to, prema narodnom verovanju, predskazanje velikog zla. Taj strah bi Stefanovu porodicu proganjao celog života…
P.S. Događaj je istinit i lako proverljiv.
foto: Pixabay
. I.. radmici koji su mobilisani u ratove ,preživeli sve i svašta, na kraju im ukrali i dnevnice….oni nemaju traume…oni su navikli !