KRALJEVO JE GRAD PUN ŽIVOTA

piše Vojkan Trifunović

Kako su dva mlada Poljaka u Srbiju došli sa serviranim ubeđenjem da u ovde  svaka porodica ima kalašnjikov, a iz naše zemlje odlaze sigurni da gostoprimstvo kakvo su kod nas osetili, ne postoji tamo odakle su došli

Jacek (31) i Jakub (30) su dva mlada Poljaka koja su se otisnula na put i provela nekoliko dana u Kraljevu i njegovoj okolini. Jacek je iz Gdanjska, velike pomorske luke na obali Baltičkog mora i bavi se novinarstvom, dok je Jakub, za prijatelje Kuba, iz predivnog Toruna i po zanimanju je arheolog. Njihovi domaćini u Kraljevu su bili aktivisti omladinske organizacije “Pozitivna Omladina”, koji su ih ugostili u svojim prostorijama i na taj način omogućili ovim mladićima avanturističkog duha da se malo bolje upoznaju sa našim gradom. Nekoliko dana je bilo sasvim dovoljno da zavole Kraljevo, njegove ulice, reku Ibar i njegove stanovnike.

A njihova priča zvuči sasvim poznato. Počela je pre dve godine kada su odlučili da se otisnu na put u pravcu Balkana.

– Bili smo na mnogim mestima, posebno u zapadnoj Evropi (Španija, Velika Britanija, Francuska, itd.), ali nikad nismo bili na Balkanu. Čuli smo puno lepih priča od naših prijatelja, svi su bili zadovoljni onim što su videli i iskusili ovde. A i već neko vreme, oko dve godine, pričamo o tome kako bi trebalo da dođemo na Balkan. Nakon dužih priprema, pravljenja planova i dogovaranja, konačno smo se otisnuli na put.

Ni njih dvojica, poput drugih stanovnika Evropske unije nisu imali puno informacija o Srbiji, a ponajmanje o Kraljevu.

– Nismo znali apsolutno ništa! Pre nego što smo krenuli ipak smo pomislili – “manji grad – veća zabava”. Pošli smo od ideje da nema puno turista i da baš zato može da bude vrlo interesantno. Sa druge strane, pre dolaska u Kraljevo, prespavali smo u Budimpešti. Lep je to grad, ima puno toga za videti, ali sve je podređeno turistima. Sve mora da bude lepo i sređeno, jer moraju da se tako pokažu prema svetu, prema stranim turistima. Postoji taj osećaj pokazivanja i hvaljenja.

Iako nismo imali pojma o Kraljevu, pomislili smo da će biti zanimljivo doći u oblast neke zemlje koji nije toliko turistički, gde ćemo upoznati neke obične ljude i da ćemo uspeti malo bolje da osetimo svakodnevni život u jednom malom gradu, u centru Srbije.

Po dolasku ih je dočekala jedna vrlo prisna atmosfera pa su, po njihovom priznanju, odmah osetili kao da su deo ekipe ili kao da su stigli svojoj kući. Dani koji su proveli su bili vrlo intenzivni i prepuni novih doživljaja i novih priča.

– Uh, da krenemo hronološkim redom. Prva stvar koja nas je dočekala je puno istorije. Pričalo se puno o bivšoj Jugoslaviji, njenom predsedniku Josipu Brozu Titu, ali i o ratovima iz 90-ih. U Poljskoj se Srbija još uvek prikazuje u negativnom svetlu, upravo zbog ratova 90-ih. Postoji mišljenje da su svi Srbi nacionalisti i da svaka porodica poseduje kalašnjikov. Međutim, definitivno je situacija drugačija i Srbija je jedna sasvim pristojna zemlja, poput ostalih evropskih zemalja. Pošto nismo znali šta se stvarno ovde dešava, prva impresija je bila da je Srbija sasvim drugačija od onoga što smo zamišlja.

Zatim smo posetili okolinu Kraljeva koja je predivna. Prošetali smo do manastira Ziča, videli ogromnu vojnu bazu u Ribnici, a nakon toga smo otišli u šetnju i po obližnjim brdima. Jedna od glavnih tema je bio poslednji rat, NATO bombardovanje 1999. godine. Sećam se da sam kao klinac gledao TV i da sam video kako bombe padaju po Srbiji. A onda par godina kasnije upoznajem ljude koji su živeli u Srbiji u tom trenutku i po kojima su te bombe padale. Poslednji rat u Poljskoj je bio pre više od 70 godina i oni koji su ga preživeli su već odavno mrtvi ili jako stari. Iz priča o ratu 1999. smo shvatili da je on jako uticao na ljude u Srbiji i da im se duboko urezao u kolektivno pamćenje. Malo smo se našli u nezgodnoj situaciji, jer nismo umeli možda najbolje da odreagujemo na te priče. Jednostavno nismo iskusili nešto slično i nismo mogli samo da kažemo „Oooh, stvarno se tako desilo? Baš nam je žao“

Međutim, razgovori o o teškim temama nisu pokolebali Jaceka i Kubu, niti su učinili njihov boravak u Kraljevu neprijatnim. Naprotiv, ovi mladići su sa uživanjem gutali svaku informaciju o proteklim vremenima i događajima, ali istovremeno se oduševljavali toplim prijemom, koji nikako nisu očekivali.

– Tesko je generalizovati i reći „Da, svi u Srbiji su jako gostoprimljivi“. Ali, iz ovog našeg iskustva mogu da kažem da ovakvo gostoprimstvo svakako ne postoji iz mesta odakle mi dolazimo. Stvarno je impresivno ovo što smo doživeli! O kakvom je stepenu poverenja ovde reč svedoči situacija koju smo imali prilikom posete Novom Pazaru, gde nam je vlasnik jednog kafea dozvolio da tamo prespavamo, iako nas je prvi put u životu video. Sav novac je bio u kafeu, piće, kompjuteri i ostali inventar, i on nas je smestio tamo da prespavamo, potpuno besplatno, bez ikakve nadoknade. A taj susret se dogodio potpuno slučajno. Jednostavno smo seli u neki od kafića, malo popričali sa ekipom i odjednom dobijamo ponudu da prespavamo.

Teme za razgovor su se nizale jedna za drugom, a jedna je posebno zaokupila pažnju mladih Poljaka. Odlazak mladih iz Kraljeva im je bio vrlo zanimljiva pojava, pa nisu zaboravili da prokomentarišu taj fenomen, upoređujući sa situacijom u Poljskoj.

– Voleli bismo da su u Poljskoj gradovi ove veličine tako „dosadni“ jer Kraljevo je pun života. Jasno nam je da mladi žele da se osamostale i da žive dalje od svojih roditelja i možda iskuse nešto novo. Ali, ako bih poredio Kraljevo sa gradom slične veličine u Poljskoj onda su to potpuno dva različita sveta. U Poljskoj ljudi vole da provode vreme sami, a ovde se svi druže i drže zajedno. Ima puno života na ulicama, parkovima. U Poljskoj su ljudi malo više sebični, nažalost. Ne mare za druge i ne interesuju se za neke aktivnosti. Uglavnom su fokusirani na novac i na materijalno. Ne kažemo da ovde ljudi ne mare za novac, svakako da je on neophodan za život. Ali ono što smo videli i osetili je da su mnogi ljudi zainteresovani da menjaju svet u kojem žive, na različite načine – preko politike, putem socijalnih promena, itd. Moram priznati da smo pomalo zavoleli taj jednostavan odnos između ljudi, kada se sretnu, nasmeju se, zastanu, popričaju, zagrle se i nastave dalje. To je nešto što se sve ređe viđa u mestu odakle dolazimo.