15. novembar 2017.
Četvrtu knjigu Kraljevčanina Ivana Novčića «Srem i Sumatra» recenzent Ivan Rajović vidi kao «dokument o vremenu beščašća, degradacije i ništavila koje je teško promeniti, ali ga je bar moguće zapisati i zauvek sačuvati«
Zbirka priča Srem i Sumatra je četvrta knjiga Ivana Novčića i, kako kaže recenzent Ivan Rajović, “vizuelno podseća na pesničku zbirku sa elementima proznog iskaza, a može i obrnuto. Ali u pitanju je proza, po mnogo čemu neobična, nesvakidašnja i provokativna”, kaže Rajović i dodaje:
„Teško je tačno reći gde i kako Novčićeve priče nastaju budući da sve one, bar prividno, imaju sasvim drugačiji povod, odnosno temu. Nije teško zaključiti da sve one nose žig proživljenog, viđenog i opipanog, da su produkt nataloženih toksina kojima život ovde obogaćuje fenomen trajanja među sebi sličnima. Sve se priče, u početku, vremenski i prostorno, dešavaju u posebnim i drugačijim okolnostima, od ratišta, preko reminiscencija o svakodnevici, do opuštenog subotnjeg ispijanja kafe u gradskoj kafani nad kulturnim dodatkom Politike, da bi se kasnije, kao potočići, ulile u jednu, osnovnu i prepoznatljivu nit, reku koja nosi sve sadržaje bitisanja danas i ovde. I bez obzira šta je motiv, okidač koji je potakao piščevu potrebu da ga razradi i zabeleži, kroz sve te priče ekspilicitno ili u formi nagoveštaja, prisutan je taj ambivalentni, a neraskidivi odnos Srema i Sumatre, dve suprotnosti, dva antagonizma, tanatosa i erosa, ništavila i obećanog Raja koji, u ovom slučaju, i u lingvističkom smislu maternjeg nam jezika, nosi značenje otklona od uma i asocira na ono što se definiše izrazom sumasišavši, sumanuti ili uma lišeni subjekt. Prema tome, moglo bi se reći da nam se već u naslovu ove nevelike knjige nudi mogućnost za dvojako tumačenje: od zla kao dobru i od zla ka još većem zlu.
Imajući u vidu sve što nas okružuje, moglo bi se argumentovano tvrditi da je čitav svet, ili bar njegov značajniji deo, u tom fluidnom, pandemijskom stanju. Problem je u tome što je sve to ovde veoma davno počelo, pre svih, a traje i dan danas u fazi koja se uvek čini krajnjom i poslednjom etapom srozavanja svih kriterijuma, da bi se istog trenutka shvatilo da je to samo još jedan stepenik ka dnu kojeg i nema ili je toliko udaljeno da ga nikada nećemo dostići, pod uslovom da i metaforično spuštanje na dno podrazumeva bezuslovni uspon ka površini. E, to je ono o čemu piše Novčić.
U njegovoj prozi nema razlike između košmara i realnosti i sve postaje i jedno i drugo, a život, ako je to život, postaje zbir toga dvoga, realni imaginarijum ili, prostije rečeno, agonija.1U ovom pripovedanju je mnogo detalja, gotovo faktografskih ili dokumentarističkih, jednostavno preuzetih iz okruženja i događanja koja još uvek traju. Međutim, oni se, budući da jesu detalji, daju u sekvencama, gotovo ovlaš, tek kao odblesci stvarnosti u tami potpunog beznađa i haosa. Jer tek tako razbijeni, izdvojeni i usitnjeni u moru sličnih oni se mogu sagledati u svoj svojoj brutalnosti koja je istovremeno i njihova suština, a svaki od njih nosi karakteristike celine, kao i odlike i dalji tok uspostavljene patologije. 
“Sve dolazi sa vrha”, kako to kaže pisac na jednom mestu, mogao bi da bude i moto ove proze ili poruka koju pisac želi da nam sugeriše. Sve što vidimo samo su manifestacije u službi očuvanja vlasti koja je, iz vizure onih koji je poseduju, ili se za nju bore, jedina svrha i smisao. Tako se i svi glavni junaci Novčićevog pripovedanja svode na jednog, totalnog gubitnika u vremenu i prostoru, ljudsku ruševinu koja tumara postapokaliptičnim gubilištem u očekivanju definitivnog kraja po nekim odozgo zadatim pravilima u nečemu što se životom više i ne zove, možda samo odlaganje zadate i neminovne smrti, koja bi mogla da donese olakšanje.
Za razliku od slika koje nude sredstva masovnog zaluđivanja i izjava kreatora takvog stanja, Novčićevi likovi su baš onakvi kakvi jesu u stvarnim okolnostima, rastrzani i poremećeni, a fizički uglavnom izraubovani, dotrajali i obogaljeni.
Ogoljenu i više nego ružnu stvarnost Novčić pretače u prozu koja ostaje kao dokument o vremenu beščašća, degradacije i ništavila koje je teško promeniti, ali ga je bar moguće zapisati i zauvek sačuvati. Namerno ne kažem opisati, jer to nije moguće ni mnogo talentovanijim pripovedačima od Novčića zato što je ono u svojoj tragičnoj samoubilačkoj avanturi čitavog jednog naroda neopisivo i neshvatljivo, jer je u potpunoj suprotnosti biološkom nagonu za održanjem. Ta stvarnost je takva da se njeno prihvatanje i rauzmevanje opire racionalnom poimanju terajući taj deo ljudske psihologije na preispitavinje same sebe. Usuduvši se da na ovaj način zaroni, ili bar zagrebe u ovo đubrište palanačke egzistencije u tranziciji, Novčić nam je pokazao da nismo jedini koji to tako vide, ako se uopšte usuđuju da gledaju, niti smo duševno labilni ako i mi to sagledavamo isto ili slično. A sve što nije slično ili istovetno sa piščevim stavom ili je samozavaravanje ili posledica prihvatanja metoda ovladavanja kolektivnom svesnošću, pristajanja na glupost i saglašavanje sa obmanom kao jedan od najsigurnijih načina preživljavanja u totalitarnom i potpuno obezljuđenom društvu.
U originalnom stvaralačkom postupku pisac u fiktivne priče ubacuje detalje realnog i doživljenog ili u stvarnost, koja je baš takva kakva je, ubacuje fiktivne detalje. Međutim, u oba slučaja granice se gube, iskazi postaju uverljivi, a imaginacija služi tek za razigravanje piščevih stilskih bravura i za izbegavanje pominjanja imena aktuelnih likova, što opet čitav postupak dovodi do groteske. Jer je očigledno da piscu ni najmanje nije stalo da svojim literarnim umećem ili stilskim majstorstvom sakrije ono o čemu govori i da maskira ružno lice aktera naše svakodnevice. Naprotiv, ko god hoće, u njegovim literarnim junacima, lako će i bez razgrtanja providne izmaglice fingirane mimikrije pronaći ljigave i na sve spremne kreatore i operativce naše tranzicione tragedije.
Kroz svoje tekstove Ivan nam nudi zatrašujuće surovu i ponižavajuće sugestivnu sliku društva tokom i posle ratova koji su vođeni zarad njegovog napretka ili bar opstanka. Dakle, u piscu imamo učesnika ratova koji ne samo da su oličenje besmisla, kao što svi ratovi jesu, već su oličenje sramote za sve inicijatore, pošto pobednika nema, ali i za učesnike obremenjene traumatičnim iskustvom i statusom nepoželjnih svedoka političkog ludila, od kojih bi sada svi da se distanciraju ili da ih uklone. Priča je to o žrtvama rata koja se beskrajno dugo ponavlja na ovim prostorima i koja je postala deo našeg folklora ali i sudbine: Sve će to narod pozlatiti!A više nam je nego jasno da od toga nema ništa. Na jednoj strani učesnici i svedoci, a na drugoj sav onaj lokalni šljam i eksponenti takozvanih otuđenih centara moći koji su zagospodarili našim životima. Prizori su to koji ne samo da se dešavaju pred našim očima, koliko god to mnogi ne želeli da vide, već se prosto nameću kao da ta prostota koja je izmilela na društvenu scenu želi da se pohvali onim čime raspolaže. I to je taj horor, ta groteska u kojoj voljno ili nevoljno svi učestvujemo, ali samo retki se usuđuju da o tome progovore. Ostali čekaju, valjda, da Srem iščili iz sećanja, a Sumatra onako, sama od sebe, doplovi u naše živote ravno iz našeg već potpuno potisnutog i izvitoperenog kolektivnog nesvesnog.
Naravno, Novčićeve priče neće promeniti svet, još manje nas kao eksperiment i ogledno dobro za uzgajanje novog oblika neoliberalnog kapitalističkog života, čoveka bez svojstava, ali će nas bar naterati da se zamislimo nad samima sobom, da osetimo smrad koji nas guši i lociramo njegove nosioce, da progledamo. A to je sasvim dovoljno u misiji jedne knjige.»
Ivan Rajović
O autoru:
Ivan Novčić rođen je 1972. godine u Kraljevu. Po struci je inženjer poljoprivrede za stočarstvo i profesor srpskog jezika i književnosti. Piše poeziju, prozu, eseje i bavi se filmskom kritikom. Svoje radove objavljivao je u časopisima Kvorum, Bdenje, Sizif, Lipar i Novom filmografu. Dobitnik je nagrade Toma Radosavljević (2015) za najbolji esej. Na književnom konkursu Andra Gavrilović (2016) priča Rupa od hrastove kore uvrštena je u zbornik Crte i Reze VIII, a priča Kazna i zločin u zbornik krimi priča Zatvorena knjiga kriminala (2017). Do sada je objavio knjige: Amputacija duše (2003) poezija, Šifarnik stradanja (2008) poezija i Emir Kusturica: poetika poricanja smrti (2016) studija
