Kraljevo je posle Prvog svetskog rata imalo nekoliko hiljada stanovnika, a sa srpskom vojskom u mali grad stigli su i saveznički vojnici iz Francuske i Engleske. O tom dobu, u svojoj knjizi „Staro Kraljevo“ novinar i publicista, pokojni Dragoljub Obradović Kondis piše, naglašavajući da je „onih u plavim uniformama, sa poluokruglim ešarpama i beretkama na glavama (Francuza) bilo znatno više, dok je Engleza u sivomaslinastim uniformamam bilo manje“.
Brzo su se srodili, kaže Kondis, sa varošanima i žiteljima u novoj sredini.
U Gospodar Vasinom, kasnije Vladičinom konaku (potom Narodnom muzeju, pa opet Gospodar Vasinom konaku, a sada Pravoslavnom duhovnom centru „Vladika Nikolaj Velimirović“) bila je te godine smeštena saveznićka komanda, a vojnici u staru zgradu Ženske radničke škole (tu je danas bioskop „Kvart“ i po privatnim kućama. U kasarnama je bila srpska vojska
Osim ishrane svojih vojnika, Francuska komanda je odmah posle završetka Prvog svetskog rata organizovala narodnu kuhinju da bi se prehranila siromašna deca u Kraljevu, koje je bilo dosta.Kuhinja sa dva velika kazana i Francuzima-kuvarima, takođe je bila smeštena u dvorištu konaka. Svakog jutra ovde se formirao red od dece koja su sa tanjirima, šerpicama i lončićima u rukama čekala svoj obrok, kako za ručak, tako i za večeru. Za doručak – sutlijaš i mleko u konzervama, za ručak ili večeru – poznati fransuski krompir. Hrana je bila više nego ukusna, pa su osim siromašne dece dolazila i ostala, koja su često kod kuće dobijala grdnju što „idu kod Francuza na kazan, kad kod kuće imaju pripremljena jela“.
Francuzi su obožavali male Kraljevčane. Voleli su sa njima da se pošale, da se igraju, da im pokazuju porodične fotografije i svoju decu. Bili su francuski vojnici dobo snabdeveni, ali nisu imali sveža jaja, koja su obožavali. Zato su organizovali neku vrstu trampe: mališani su njima od kuže donosili tri-četiri jajeta, a oni su im u zamenu davali veću čokoladu ili konzervu kompotaod raznog voća.
Život u gradu, uprkos nemaštini, počeo je da se odvija mirnim tokom. Počelo je priređivanje zabava u kraljevačkim hotelima, a prvu su, u januaru 1919. godine, organizovali Kraljevčani koji su učestvovali u oslobađanju Srbije. Bilo je to u Kneževića kafani (na tom mestu nekada se nalazila prodavnica „Dekor“ u Ulici Miloša Velikog – sada je tu „DM“). Priređena je pod nazivom Ratnička zabava, a prostrana sala bila je krcata gostima. Prvo vedelje u tek oslobođenom gradu imalo je poseban štimung. Napolju sneg do kolena, grad još uvek bez električnog svetla, a u kafani uz odblesak petrolejki pesma i igra do svanuća. Pevale su se pesme sa Krfa i iz Soluna, pričalo se o još svežim uspomenama iz albanskih bespuća, svim mukama i tegobama, o proboju solunskog fronta, a u tom veselju kanule su i suze sa brojnim drugovima i prijateljima palim u ratu. Orkestar Cigana i njihove violine rastuživali su i veselili ratnike, strune su uz osećaj duše pričale o minulom dobu i životu koji dolazi.
Zima 1919. godine, krajem januara i početkom februara, obilovala je snegom, a bila je i prilično hladna. Oni Francuzi koji nisu mogli da se smeste u ženskoj radničkoj školi bili su razmešteni po kućama, mahom u Prvoj ulici (tako se tada zvala, a danas je to Ulica cara lazara). Jednog jutra, napravi se gužva pred jednom od tih kuća.
Tu su se svakog jutra po ustajanju postrojavali i na ulici je vršena smotra. Ali, jednog dana nekoliko vojnika iznese iz kuće (preko puta današke zgrade Javnog preduzeća za upravljanje građevinskim zemljištem) – krevet i u njemu vpjnika tamnopute kože. Ovaj crnac – Francuz, nije voleo toliko duže da spava, koliko je nenaviknut na sneg i na mraz, imao naviku da leži u krevetu gde mu je bilo toplo. Uvek je kasnio na smotru, pa ga tog jutra drugovi uz smeh iznesoše sa sve krevetom – na sneg. Za okupljenu decu i varošane koji su tu stanovali, ovo je bio izuzetan događaj, kada su se svim grlom kikotali i kasnije o tome dugo pričali.
Dok su Francuzi i Englezi bili u Kraljevu, imali su svog sveštenika koji im je držao bogosluženje pod vedrim nebom. Ali, kada je 1923. godine bilo sve pripremljeno da počne građenje Fabrike aviona u Kraljevu, počele su da se podižu i stambene zgrade u blizini buduće fabrike (u današnjoj dositejevoj ulici) koju su Kraljevčani nazvali Francuska kolonija. Po njenoj izgradnji tu su se naselili stručnjaci iz Francuske sa članovima svojih porodica. Svi su bili katolici, pa se između ostalog postavi pitanje gde za njih organizovati redovno bogosluženje, kad u Kraljevu ne postoji bogomolja za katolike. To se još više odrazilo i u kasarni gde je među vojnicima, oficirima i članovima njihovih porodica bio priličan broj iz Slovenije i Hrvatske koji su pripadali katoličkoj veri.
S vremena na vreme dolazio je katolički sveštenik iz Kragujevca ili Beograda, pa je bogosluženje obavljano u krugu kasarne.
Tako je 29. juna 1929. godine u Kraljevo došao beogradski nadbiskup Rodić, koga su na železzničkoj stanici dočekali predstavnici vojnih i civilnih vlasti, kao i brojno građanstvo. Pred pravoslavnom crkvom, njega je pozdravio prota Savatije Božić, a onda je beogradski nadbiskup otišao u hotel „Pariz“, gde je u njegovu čast priređena večera.
Sutradan, u prepunoj Sali sokolane, nadbiskup Rodić je uz aistenciju kragujevačkog župnika Vinodolca, održao za katolike iz Kraljeva svečanu misu, koja je trajala više od dva sata.
Pitanje izgradnje katoličke crkve ubrzo se postavilo pred tadašnje opštinske vlasti. U skupštinskoj Sali zgrade opštine 24. juna 1931. godine održaa je konferencija najuglednijih građana, predstavnika humanih i kulturnih društava u cilju osnivanja odbora za podizanje katedrale u Kraljevu. Odmah po konefernciji forniran je odbo u koji je izabrano 30 građana, a kao dobrovoljni prilog sakupljeno je 30.000 tadašnjih dinara.
O tome je obaveštena Biskupija u Beogradu, koja je angažovala beogradskog arhitektu Katušića da projektuje zgradu buduće katoličke crkve u Kraljevu. Novčana sredstva za njenu izgradnju ubrzo su sakupljena sa svih strana i radovi su počeli posle par meseci.
Opština je odredila lokalciju – prazan plac na uglu današnje Hajduk Veljkove i Obilićeve ulice. Do tog placa bilo je stovarište dasaka i šipova (železničkih pragova) i ovaj prostor nije bio iskorišćen. Radovi su brzo napredovali. Učestvovali su zidari iz Kraljeva, mahom katolika, a neki su došli iz Dalmacije. Sve je bilo gotovo 19. novembra 1933. godine, kada je obavljeno osvećenje katoličke katedrale u Kraljevu.
Tog dana u velelepnom hramu okupilo se mnogo sveta, her posle Kragujevca – ovo je bila jedina katolička crkva u ovom delu Srbije.
Crkvu je osveštao beogradski nadbiskup Rafailo Rodić, a za privremenog župnika u katoličkoj crkvi u Kraljevu postavljen je fra Kruno Misilo.
Svečanost je završena banketom u hotelu „Beograd“, kojem su prisustvovale mnoge zvanice civilnih i vojnih vlasti iz Kraljeva.
Od tog dana, uvek u određeno vreme, oglašavala su se zvona sa katoličke crkve i nadaleko su se mogla čuti. Nedeljom, za vreme svečane mise,u nju su dolazili katolički vernici iz Čačka, Kruševca i drugih okolnih mesta.
Fotografije preuzete iz knjige Dragana Draškovića “Kraljevo od varoši do grada”
Naslovna – snimak S. Jakovljevića, Kraljevo, ulazak prvog srpskog konjanika u Kraljevo Studeničkom ulicom, 27. oktobar 1918. Narodni muzej Kraljevo (NMKV I – 1430)
1. fotografija u tekstu: engleski oficir u Kraljevu, 1919, reprodukcija
2. fotografija u tekstu: Adam Ćirić Erdoglija, Knjižare i štamparije Čed. Miloševića, (NMKV I – 1895)
3. fotografija u tekstu izdanje – K. Ćirić Erdoglija, (NMKV I – 1982)
4. fotografija u tekstu – izdanje Knjižare i štamparije Milenka Mitrovića (NMKV I 1898)
