Pesma o Kraljevu

napisala Dragana Petrović

Kako je u gradu na Ibru, gde su deca rasla “kao iz vode”, ljubavi se rađale “kod tenka”, parkove sada zamenio beton, a dok neki novo grade, staro ruše, grad ostao – bez duše, ali će uvek biti zavičaj

Rođeni smo u dolini

gde Ibar Moravu grli,

tihoj, kraljevskoj kotlini

kojoj duša setna hrli.

 

Rasli smo kao iz vode,

čuvala nas lipe senka,

sve ljubavi što se rode

počinjale su kod tenka.

Zanatlije dobre, stare,

sarače i bojadžije,

pamtimo kao drugare

uz klaker kod sodadžije.

Tih smo davnih naših dana

voleli šetnje po gradu,

kolače iz ”Pelivana”

a iz ‘Nade” limunadu.

Iz flaše se pilo pivo,

onda došle su limenke,

posle piva, to se znalo,

kod Caleta na semenke.

Tu su bile metropole

o kojima čovek sneva,

kafane koje se vole,

Pariz, London i Ženeva.

 

To je bilo naše doba,

uz gitaru pevalo se,

mladost mora sve da proba,

brige godine donose.

Oduvek je tako bilo,

naš grad prosto nema mane,

u naručju tešio je

tužne, gladne i prognane.

Neko novo sad je vreme

i mnogo se brže živi,

parkove je, bez dileme,

zamenio beton sivi.

Tu su neki drugi ljudi,

novo grade, staro ruše,

moj se grad sa srcem budi

al’ je ostao bez duše.

Kroz maglu dolina skriva

naše tajne, naše snove,

dok je nas ona je živa

zavičajem da se zove.