14. avgust 2018.
Oni su primer Srbiji: u petnaestak porodica u Samailima kod Kraljeva, koje stanuju u sokaku dugom nešto manje od kilometar, ima oko četrdesetoro dece, a među njima u sedam porodica po troje i više
U većini sela na kraljevačkom području sve je manje dece, više školskih zgrada zvrje prazne, a u pojedinim, naročito planinskim naseljima, kolevka se odavno nije zaljuljala. I u Samailima, iako je reč o prostranom, lepom pomoravskom selu, gde živi oko 1.400 stanovnika, u pojedinim zaseocima nema baš dečije graje. Ali, u zaseoku Ulice, u sokaku dugom manje od jednog kilometra, i to u samo petnestak kuća, dece je čak oko četrdeset, bez onih odraslih, već od dva meseca do osnovaca. I, začas se okupilo njih dvadesetak kod kuće Dragana Đokovića, zarad slikanja za novine. Poziraju kratko, jer nema tu mira ni dok se kaže ,,ptičica“ , jer dvorište je prostrano, a lopta čeka.
Domaćin Dragan i njegove komšije Aleksandar Lešević, Dragan Jovanović, Ivan Milenković, Dragana Jovanović, Slavko Jovanović, Jela Tadić… računaju, broje kuću po kuću, ukupno u sokaku 15 porodica. U njima oko čestrdesetoro dece i to bez ubrajanja drugih u susednim sokacima. Računica pokazaju da je ovde, u sedam porodica po troje i više dece.
– Tako vam je to u ovom zaseoku Ulice – kaže Dragan Đoković – ja, recimo, imam tri sina i oni su odrasli, pa njih ne računamo, ali jedan sin mi se oženio i on već ima troje dece. Znači, sa po troje u kući su: Slađana i Slavko Jovanović, Marija i Aleksandar Lešević, Leposava i Vladan Pantović, Jelena i Vladimir Đoković, Ivana i Ivan Milanović, Verica i Dejan Miletić, a Gordana i Tomislav Pešić imaju sedmoro.
To je za sada, dodaju u šali naši sagovornici, tvrdeći da prevlađuju devojčice. Najmlađa je dvomesečna Jana koju u naručju drži majka Jelena Đoković.
Igra među decom, se već razvila i čujemo razna imena: Ognjen, Vladimir, Marija, Sanja, Jovana, Danijela, Aleksandar… U razgovoru sa decom doznajemo da ima i igre, i svađe, i pomirenja, a najviše im nedostaje ulična rasveta da bi se malo kasnije rastajali. Na to njihovi roditelji najpre naglašavaju ,,svega imamo kad su kuće pune dece“, ali i dodaju da bi dobro došao jedan omanji vrtić, kako oni koji rade ne bi decu u rano jutro vozili do obdaništa u Kraljevo.
Na, kako tvrdi, nebrigu i loš rad ljudi u mesnoj zajednici najviše je kivan Slavko Jovanović, jer kaže, ne da samo nema rasvete, nego nema ni igrališta, iako usred zaseoka postoji državna utrina, ali neko treba da im odobri bar rad tih državnih mašina kako bi poravnali teren, a sami bi nabavili golove, tobogan, klackalice i ljuljaške.
Na naše pitanje da li je u njihova Samaila i njihov zaselak dolazio gradonačelnik Kraljeva ili neko od gradskih vlasti oni uglas rekoše ,,nije i ne znamo ni ko je, znamo samo da je mlad čovek i da će tek videti šta znače deca“.
Tu posebno istuču ljutnju na kraljevačku opštinu, jer napominju da, primera radi, u susednom selu Slatini, koje pripada gradu Čačku, ,,svega za decu ima i saobraćajnice su daleko uređenije“. Uz to, posebno im je krivo, što tamo roditelji iz gradske kase dobijaju novčanu pomoć, recimo za treće dete, a od grada Kraljeva toga nema već se dobija samo, u slučaju nezaposlenosti majke, po deset hiljada dinara za svako dete i to u periodu od godinu dana. I, pri tom napomenuše, da je samo pakovanje pelena dve, tri hiljade dinara…
autor: M. Dugalić
izvor: “Politika”
