Sreli smo odžačara sa “srećnom četkom”

Zoran Crnoglavac iz Mitrovog Polja kod Vrnjačke Banje u vreme praznika siđe s krovova gde dimnjacima pomaže da „progledaju“. Prošlo je, kaže, vreme kada je imao prijavljenu radnju i bio preduzetnik. Bio je prinuđen da je odjavi zato što, kako kaže, oni koji se greju na čvrsta goriva danas, najčešće zbog toga što nemaju para, sami čiste dimnjake. Preveliki je izdatak za porodicu da plati uslugu dimničara koja košta od 1.500 do 3.000 ili 4.000 dinara. On, kaže, odradi veće poslove ugovorene na Kopaoniku ili Zlatiboru, a sreću ljudima pokušava da donese prodajući „srećne četke“.

Obučen u svoje radno odelo danas je strpljivo razgovarao sa građanima kojima je bilo simpatično da ga vide na ulici. Uspevao je i da proda poneki svoj suvenir – „srećnu četku“, zapravo više „četkicu“. „Sreća“ kod odžačara Zorana košta samo100 dinara.

– Loše ide prodaja, nema narod para, iako zastaju, ispričamo se, izvajkamo jedni drugima. Oni koji veruju da zaista donosim sreću – kupuju „srećnu četku“ – kaže Zoran.

Zaista, odakle verovanje da susret sa odžačarem donosi sreću? Ima onih koji kažu da, kada ugledate odžačara, treba da se uhvatite za dugme. Oni koji to verovanje žele da objasne, tvrde da hvatanje za dugme predstavlja “magični krug”, vrstu amajlije koja treba da pomogne ispunjenje želje.

Kažu da verovanje da odžačar, kao neko kog slučajno srećemo na ulici, seže duboko u prošlost i počiva na ideji da se duše naših predaka mogu naći u liku nekog stranca, prosjaka, slučajnog prolaznika. Po tom verovanju, na taj način štite nas naši preci. Osim toga, odžačari su odeveni u crnu boju, boju sveta tame, ali simbolizuju njegovu dobru stranu.

Druga priča po kojoj dimničari donose sreću seže u 1529. godinu. Jedan odžačar u Beču  je, radeći svoj posao na nekom visokom krovu video turske trupe kako se približavaju gradu i obavestio nadležne koji su na vreme uspeli da organizuju odbranu Beče.

Treća je priča o izvesnoj grofici koja je pripremala bal, koji je zaalo propao kada je iz kamina počeo da kulja crni dim. Dvojica odžačara koji su slučajno prolazili pored njenog dvorca, očistili su dimnjak, bal je održan, a grofica je zauzvrat raširila priču da odžačari donose sreću.

Najlogičnije zvuči verzija koja nije vezana ni za jedan konkretni događaj, već za činjenicu da zapušeni dimnjaci kuće ispune dimom i negativnom energijom. U davna vremena to je značilo hladan dom, a ni hranu ne bi bilo moguće pripremiti na ognjištiu ako je dimnnjak zapušen. Čak i danas, kuće bukvalno prodišu kada odžačari očiste dimnjake i nije teško zamisliti da, kad se to dogodi, i u kući sve dobije pozitivnu konotaciju.

To da ćete imati sreće samo ako vam pođe za rukom da ukradete dlaku iz odžačarske četke, dok vam je on krenut leđima, još jedno je praznoverje. Neka istraživanja pokazuju da su ljudi praznoverju skloniji što su problemi u društvu veći.

Do nas je dakle, a mi biramo da više verujemo u izreku kako danas “onima koji imaju sreću – nije potreban razum, a da je onima koji imaju razum,  sreća – više nego potrebna.  

                            M.M.Dabić