29. decembar 2018.
Kako je najradosnijem događaju hriščanstva prethodilo upozorenje da nijedan veliki događaj u svetu ne može da prođe, a da neko nevin ne nastrada, ali i saznanje da dobru mogu da nas uče oni koji su pametniji od nas
U Vitlejemu, u pećini pastirskoj, rodilo se dete koje je određeno da spase čovečanstvo. Nebo se razvedrilo, zasijale zvezde. Od njih se odvoji najsjajnija, zadrhta i spusti se nad pećinu u kojoj se pojavio čovek – zvezda.
Pravedni Josif, koji beše došao u žurbi, pošto ne nađe među haljinama ništa drugo, icepa košulju, načini pelene, povi novorođenče i položi ga u jasle, gde su pastiri stavljali slamu za magare. Od tada, svi očevi žrtvuju i svoju poslednju košulju za dobro svoje dečice.
Ovce su ležale u dnu pećine, a među njima ležali su pastiri da bi im bilo toplije. Najednom spaziše neobičnu svetlost koja ispuni pećinu, oni ustadoše uplašeni i odoše da vide šta se dogodilo. Ugledavši veliku zvezdu koja je širila svoj svetli rep kao lepezu po celom nebu, oni padoše na kolena i počeše da se mole Bogu.
Jedan od čobana se seti i pojuri u obližnji grad Jerusalim da javi čudo i da traži pomoć od vlasti i nagradu. Tamo ga vlasti istukoše zato što ih budi u ponoć i izbaciše ga napolje.
Pastir se vrati u pećinu ljut. Uđe namršten i bio je gotov da najuri tuđince koji su bili došli da prenoće, ali kad vide malo dete kako tiho spava u magarećim jaslama, srce mu se razneži, on pruži ruku, pomilova ga i udalji se u dno pećine gde se, dršćući od straha, šćućurio njegov drug.
– Ti sediš ovde, a mene izmlatiše – reče.
– Ćuti, ne govori prijatelju. Zar ne znaš da nijedan veliki događaj u svetu ne može da prođe, a da neko nevin ne nastrada?
– A šta se to veliko dogodilo da sam ja morao da stradam?
– Dok si bio odsutan dođoše anđeli sa pesmama i javiše da se ove noći ovde u našoj pećini rodio mnogoočekivani car Judeje.
Kada je to čuo, istučeni pastir je bio mnogo tužan i počeo je da se kaje. Zašto ranije to nisam znao? Umesto što su me tukli, nagradili bi me bogato… Zašto nisam to znao!
I on iskoči iz pećine i ponovo ode u varoš da izvesti o velikom događaju i da primi veliku nagradu koju beše sebi uvrteo u glavu. Pastir koji ostade, diže se polako i tihim koracima ode pred jasle u kojima je ležalo dete, da mu se pokloni.
Ali, kada se približio, on vide da magare koje je bilo vezano za jasle čupa slamu ispod deteta i spokojno hrani svoje izgladnelo blagoutrobje. Pošto je životinja kvarila postelju detetu i čupanjem tresla drvene jasle, pastir, pre nego što se poklonio, diže motku i poče da udara magarca.
– Zašto ga biješ? – javi se pravedni Josif.
– Da se uzme u pamet !
– Da nekoga naučiš pameti potrebno je da budeš pametniji od njega. Magare je gladno i treba da se nahrani. Nije ono krivo – reče Josif.
– Izvinite reče pastir, ali ovo je poslednja slama koja nam je ostala…
Legenda kaže da je Bogorodica posula žito po podu pećine, da stočica ne jede slamu i ne kvari jasle. Zato se i danas badnjak posipa žitom.
Najradosniji hrišćanski praznik podseća da treba da volimo sve oko sebe ne tražeći razlog za ljubav i da prijateljstvo ne treba da se rađa iz potrebe da se izbegne usamljenost, već iz unutrašnjeg bogatstva.
priredio Tripo Spahić, istoričar
