piše Rade Velizarov Erac
„Nama niko ne sme ništa…“, zapenio bi Liko negde na polovini zaječarskog piva. „Uz nas su svi: Rusi, Kinezi, Gadafi, Vijetnamci… Nas da bombardjuju!? Ma, daj bre!!!“; a onda, zbog jedne vesti – kao da se srušio ceo svet na njega
Bilo mu je lakše da svakog oslovljava sa „liko“, nego da pojedinačno pamti imena. Zato su i njega svi zvali, jednostavno: „Liko“.
Kuća mu je bila tamo, preko Morave, na izbrešku. Nešto malo poljoprivrede, malo stoke, ponajviše rabadžijanja, jer tu se odmah dolazilo do žive pare. Dve – tri ture šodera sa Morave, a računica prosta: tras šoder, tras pare… Nešto malo se odvoji za naftu i sitne popravke na „fergusonu“, a ostalo je bio čist ćar.
Liko je imao četiri razreda osnovne, dovoljno da zna da se potpiše. I bio je, što bi se reklo, „društveno angažovan“. Nijedna akcija u selu nije mogla da prođe bez njegovog učešća i presudne uloge. Jednostavno i domaćinski, da se unapredi, što se unaprediti može: da se iskopaju kanali pored puta, okače sijalice na bandere, podaspu poljski putevi…
Leti je pio pivo ispred prodavnice mešovite robe, u hladu pod bagremom. Zaustavi „fergusona“, zaškripe kočnice , onda zasedne i vikne turu za sve prisutne.
I onda krene priča… Ko o čemu, seljaci o politici.
Liko nije dao da se udari na vlast. O svemu može, ali protiv vlasti, to nikako… Ono što kažu uveče, „na Dnevniku“, to je za Lika bio zakon… Televizija ne laže narod… Taman posla…
– Nama niko ne sme ništa… – zapenio bi Liko negde na polovini zaječarskog piva. – Uz nas su svi: Rusi, Kinezi, Gadafi, Vijetnamci… Nas da bombardjuju !? Ma daj bre!!!
– Bogami, Liko, daj Bože da bude, onako kako ti kažeš – sumnjičavo bi poneko, zavrteo glavom.
– Pljuni ti mene u sred čela, ako ne bude ovako kako ti ja kažem. ’Ej bre, znaš li ti, brajko, kolika je zemljetina ta Rusija… Nas i Rusa – trista miliona…
– Prete nam opasno…– opet bi dobacio neko.
– Laju ka’ psi… šta drugo mogu !? Mi smo bre jaki k’o Kina
Vest je bila kratka: „Večeras je počeo napad zločinačke NATO alijanse na ciljeve u Srbiji…“
Sledećeg jutra, Liko je zaustavio „Fergusona“ ispred prodavnice mešovite robe.
Na klupama ispred prodavnice nije bilo nikoga. U prodavnici beše gužva. Narod ište hleba, konzerve, sardine, dugotrajno mleko, sveće milikerke… Prave se kućne „ratne rezerve“.
–Šta bi ovo Liko, brate!? – upitaše ga seljani.
Liko, crn k’o zemlja. Pogled mu se zaustavlja u jednoj tački. Srušio se ceo svet na njega…
– Bi, šta bi… ‘Ćemo da izgorimo, ka’ novina – procedi kroz zube.
foto: Pixabay
