Andrić, Morava i tetka Rosini uštipci

piše Rade Velizarov Erac

Reka poplavila celo naselje, a tetka Rosa na tanjiru iznosi gomilu vrućih uštipaka: stariji odmahuju rukom, gladni su, a siti svega; jedan dečak blatnjavom rukom uze iz tanjira uštipak, jedan, pa drugi – nikad ih više zaboravio nije

„Ništa tako ne može da ujedini narod kao zajednička nevolja…“ U školi su nas mučili da spoznamo svu „filozofiju“ Adrićeve rečenice, kojom je nobelovac zaključio opis drinske poplave u drevnom Višegradu. Nisam govorio, ali sam znao šta to znači..Da, još od treće godine i bolje od Andrića… On je samo pisao…

A Morava, Morava je podmukla reka… Tiha i plahovita… Puna virova, ćudljiva… Mnogo je života odnela…

Te 1965. godine vojska je minirala nasip na putu kroz moravsku dolinu… I voda je iz jednog dela doline nagrnula – u drugi… Za samo nekoliko sati poplava se proširila, najpre u nižim delovima, a onda je počela da ulazi u dvorišta… Na kraju u kuće, sve do visine prozora… Narod je spasavao što se spasiti može: stoku, nešto malo garderobe, ćebad… Haos, panika i plač žena… Rika goveda, lavež pasa i njištanje konja… Pakao…

Pokupio je nešto malo sirotinje, upregao Kidrana i Zorana, spasio, šta se spasiti moglo.. I po vodi, sa zapregom, krenuo kroz prljavu vodu…U, k’o oranje, mutnoj vodi, dubokoj već čitav metar, uspevao je da pogodi put, ali ne i uzan preplavljen most na potoku.. Zoran je na levoj strani propao u duboku vodu pored mosta. Vranac je vrištao gubeći tlo pod nogama.. Kola su se nakrenula, a majka je zakukala stežući uz sebe trogodišnjeg sina… Ono malo pokupljene sirotinje skliznulo je sa špeditera u mutnu bujicu… Dešnjak je na jedvite jade uspeo da izvuče zapregu… Zapenila se mutna voda ispod tela uplašenih konja…Spaseni su…Da, jedino je konj carska životinja…

U predvečerje, Morava je utihnula… Voda je poplavila sve kuće u naselju. Na mesečini se beleo odsjaj mutne vode… Iz nekih štala se još čula rika vezanih krava… Ostale su u vodi… A onda zavlada mir i tišina… samo jezivi huk vode…

Tri dana i noći, narod je sa brda gledao u propast… Nešto malo šatora, poneko ćebe, konzerve iz ratnih rezervi..

Ispod kuće Vasiljevića kariran stolnjak na stolu ispred podruma… I flaša rakije kruži iz ruke u ruku… Poneko se prekrsti, pre no što nategne.. Ljudi pocrneli u licu… Ne govore ništa…