Nezadovoljni i kupci, i prodavci (VIDEO)

9. oktobar 2019.

Narod nema para: na kraljevačkoj pijaci voće i povrće sve češće se kupuje na komad, a ne kao nekada na kilogram; prodavci se žale na visoke cene zakupa tezgi (zbog čega su morali da podignu cene), na uslove rada, ali i na sve manje posla

Malobrojni kupci koje smo danas zatekli na kraljevačkoj Zelenoj pijaci, zadovoljni su novim izgledom pijace, ali nezadovoljni cenama, pogotovo voća i povrća. Sa druge strane, prodavci se žale na visoke cene zakupa tezgi, uslove rada, ali i sve manje posla.

– Prošlo je vreme kada sam kupovala namirnice na kilogram. Nekada kupiš dva ili tri kilograma luka, ne razmišljajući. Danas – dve ili tri glavice, onoliko koliko mi treba za nekoliko dana. Suvo voće sam svojevremeno uzimala onda kada se zaželim, a sada, nažalost, samo za Badnji dan – iskrena je baka Dinka, koju smo sreli pored tezge sa povrćem.

Prijateljica koja joj je pravila društvo naglašava da na pijaci, već duži period, pazari samo sir i kajmak i, ponekad, sastojke za kolače, dok sve ostale namirnice kupuje u marketima, jer ima penzionerski popust.

– Došla sam da kupim oblande. Već 20 godina na istom mestu kupujem oblande i kore za pitu. Sve ostalo kupujem u supermarketima. Pratim kada su sniženja. Imam penzionersku karticu i pravo na popust. Pijaca je postala privilegija bogatih. Ipak, i dalje volim da dođem, sretnem poneku prijateljicu i razmenimo koju reč – priznaje ova baka.

Prodavci na Zelenoj pijaci složni su u tome da su došla teška vremena, kako za kupce, tako i za one koji od pijace prehranjuju porodice. Skorašnje renoviranje pijace doprinelo je da njihovo radno mesto vizuelno izgleda lepše i  kako kažu ,,našminkanije”, ali usled poskupljenja zakupa tezgi i povećanja ostalih troškova prinuđeni su da podignu cene proizvoda za oko 20 procenata, što se drastično odrazilo na prodaju.

Pogledajte današnju anketu sa prodavcima na Zelenoj pijaci 

https://www.youtube.com/watch?v=OzmXKVF5GkA&t=17s

Prema rečima Aleksandra Lukića, mladića koji godinama prodaje povrće na Zelenoj pijaci, prosečan kupac nije svestan velike borbe kroz koju današnji prodavac mora da prođe.

– Zakupnine su skuplje, ali i svi oni drugi troškovi koje niko ne računa, poput goriva i komunalija. Da bih zaradio nešto primoran sam da podignem cene, kao i većina mojih kolega. Svestan sam da su plate male i da je to jedan od razloga zašto je sve manje mušterija, ali šta da radim? Stalne mušterije kod mene uvek imaju popust. Ako neko u moru drugih prodavaca uvek bira tvoje proizvode moraš da poštuješ to, jer nije lako kada gubiš mušterije, a znaš da si nemoćan – priznaje Miloš.

Njegovo mišljenje deli i prodavačica voća, Narina Stevanović, koja ističe da je na pijaci sve manje kupaca, a sve više onih koji na pijacu dolaze da bi potrošili vreme.

– Za ceo dan sam prodala tri gajbe grožđa. Sa današnjim pazarom od 3.000 dinara ne mogu da pokrijem ni trećinu svojih ulaganja. Sećam se vremena, kada nisam mogla da postignem da uslužim sve mušterije. Danas pola radnog vremena provedemo ćaskajuči sa koleginicama i nadajući se da će neko da kupi kilogram voća. Ni subota nije više kao što je nekada bila, jedino nedeljom ima za nijansu više posla. Sve je manje naroda, pogotovo mladih. Neke starije ljude već prepoznajem, dođu na pijacu da ubiju vreme i prozbore koju reč sa svojim vršnjacima. Doskoro me je samo tezga kada se sve sabere i oduzme koštala 3.500 dinara mesečno, a sada 5.000 dinara – kaže ova prodavačica.

Ljiljana Vatrićević, koja več tri godine zakupljuje tezgu sa sezonskim povrćem i zimnicom, tvrdi  je da je broj njenih stalnih mušterija koje pazare povrće ostao isti, ali da kupuju znatno manje količine u odnosu na prethodne godine, dok je domaća zimnica, tradicionalno, rezervisana za one koji rade, „preko bare” ili u većim gradovima.

– Ljudi kupuju po tri paradajza. Više se ne kupuje na kilogram, već na komad. Suprug i ja pravimo zimnicu u stanu, na terasi, na plotni. Imamo u ponudi pinđur, ajvar, barenu „somborku“, blago peckanu papriku, barenu šargarepu sa belim lukom. Zimnicu kupuju naši ljudi koji dođu iz inostranstva ili oni što žive u Beogradu i Novom Sadu. Kraljevčani bi radije otišli u DIS i kupili ajvar od 200 dinara, koji je čista hemija, nego što bi dali za domaći 600 dinara. Razumem i to. Cena je, ipak, ta koja doktira tržište – iskrena je Ljiljana.

Samo jedan red iza novh tezgi, nalaze se tezge sa cvećem, prodavačice Gordane Petrović, koja se osim na slabu prodaju, žali i na kako kaže, dvostruke aršine rukovodećih ljudi iz Uprave pijace. Ona se pita zašto je dužna da plaća istu cenu zakupa tezge kao i prodavci koji su dobili nove tezge.

– Volela bih da znam ko pravi selekciju o tome ko će dobiti nove tezge, a kome će ostati ove stare što prokišnjavaju, a koje zakupci plaćaju isto 5.000 dinara. Što se tiče prodaje,  znala je da bude mnogo bolja. Za jednu tezgu izdvajam oko 10.000 mesečno, što zakupa, što kvite od 150 dinara, koja se plaća na dnevnom nivou. Imam tri tezge, dakle 30.000 dinara mesećno me košta samo njihov zakup. Dok plati radnici dnevnicu ili procenat, parking za ulaz na pijacu, prodavcu ne ostane gotovo ništa – preračunava se Gordana.

Goran koji prodaje suvo voće i koštunjave plodove smatra da nove tezge nisu funkcionalne, jer prodavci nemaju dovoljno prostora za odlaganje robe. On upozorava da je osim skučenog prostora, veliki problem i nedostatak hlada, zbog čega, kako kaže, prodavac nije u mogućnosti da garantuje kvalitet robe.

– Mušterije stvarno imaju više prostora posle rekonstrukcije, ali mi imamo previše skučenog prostora i nemamo gde da odložimo robu. Ne daju nam ništa van tezge da stavimo. Kažu mi da kupim manje robe, a ja sa manje robe ne mogu da platim tezgu. Da bih otplatio tezgu i nešto zaradio, moram da imam količinu. Ove tezge su napravljene samo da lepo izgledaju, a ne da budu funkcionalne. Nije normalno da sunce ovako greje robu. Moram da odlažem u hlad robu koja se topi. Kako da kao prodavac  garantujem kvalitet robe koja se nalazi na Suncu – pita naš sagovornik.

                     Jovana Ristić