28. oktobar 2019.
U znak sećanja na nedavno preminulog Milorada Petrovića (1950-2019), čiji će nadimak Kimi zauvek ostati među živima kao sećanje na sve one koji su za života stekli pravo da ih zovemo kraljevačkim legendama
Pre nekoliko dana preminuo je Milorad Petrović Kimi, kraljevački muzičar, koji se potpisavao kao MP Kimi. Kimi je svirao na klavijarurama, Ipak, radio je i u kraljevačkoj Ložionici. Dakle, bio je železničar i imao je besplatnu kartu za putovanja diljem ondašnje SFRJ. Pa je, tako, MP Kimi, putovao na „tezgu“ na Crnogorsko primorje (dokle je postojala bilo kakva pruga Beograd-Bar). Posle takve tezge, Kimi se vraćao prvim jutarnjim vozom u Kraljevo i odlazio u svoju matičnu firmu Ložionicu, gde su ga, njegovim svedočenjem, čuvale službenice dok je on spavao i skrivao se, zamislite, između koloseka, na šinama.
Možda će se ovo što sada pišem nekome učiniti neukusno. Ali, ja moram ovako da pišem zato što sam poznavao MP Kimija od ranih dana našeg detinjstva. Sedeli smo, čak, i u istoj klupi u školi koju su neki pre nekoliko godina odneli. Reč je školi u Obilićevoj ulici koja je, najpre, bila OŠ „Dimitrije Tucović“, pa potom Tehnička i, na kraju, Muzička. Sada je tamo utrina o kojoj ću pisati ovih dana. Daklem, MP Kimi je sedeo sa mnom u klupi, ali do prozora. Zanet „mudrim“ predavanjima, nisam ni primetio prvo Kimijevo bekstvo kroz prozor. Kimi je sedeo tu, sa mnom, i užasno se dosađujući, neprestano crtao četvoricu Bitlsa iz Liverpula. I crtao ih je vrlo verodostojno. Ne znam da li su ti njegovi crteži dospeli do Liverpula. A, ako su dospeli, i Džon i Pol i Džordž i Ringo bili bi prezadovljni.
Ali, nije MP Kimi nije bio zaokupljen samo Bitlsima. On je odlučio da pribavi instrument, klavijature, i postao je Rej Čarls. I kad god je bio budan, posle napornog putovanja do Jadranskog mora, ili kada bi se, zbog buke njegovog orkestra koji je izvodio muziku koja mu nija po volji, iznenada probudio i počeo da peva „Vreme plakanja“ R. Čarlsa.
I, malo objašnjenje naslova ovog teksta. Kimi je, naime, bio vtlo srdačan čovek i svima se, koje je poznavao, obraćao sa „olujo, steno, legendo“.
Zbogom, prijatelju moj.
Dragan Bajović
. Tužna samzbog smrti ovog čoveka,koji iako je bio dosta stariji od mene bio moj drug