12. avgust 2016.
Dobitnica nagrade „Ana Njemoga Kolar“ za tekst o slovačkoj manjini je novinarka “Politike”, rodom Kraljevčanka
Nagradu „Ana Njemoga Kolar“ koju svake godine dodeljuje Nacionalni savet slovačke nacionalne manjine za najbolji medijski proizvod o slovačkoj nacionalnoj manjini u Srbiji na bilo kom jeziku osim slovačkog za 2016. osvojila je Višnja Aranđelović za tekst “Ulicom Maršala Tita odlaze u Evropu” objavljen u „Politici“.
Nespretnu izjavu političara autorka koristi da bi se pozabavila sredinom na koju se ta izjava odnosi – Padinu. Padinu je upoznala i pisala o njoj na način koji je žiri visoko vrednovao.
Višnja Aranđelović je do početka studija živela u Kraljevu, u kojem je i rođena. Završila je Fakultet političkih nauka u Beogradu i pripada generaciji mladih «Politikinih» novinara britkog pera.
Za portal Krug Višnja Aranđelović komentariše da o slovačkoj nacionalnoj manjini retko čitamo i slušamo u medijima na srpskom jeziku:
– Za to nisu krivi samo političari, već i novinari. Ovaj tekst pokušaj je da Slovaci iz Padine u javnosti ostanu upamćeni po onome što oni jesu, izuzetno vredni i odani zemlji, a ne po nervoznoj i neistinitoj izjavi političara izgovorenoj u jeku izborne kampanje – navodi ona.
Čestitamo, Višnja, i znamo da je ova nagrada samo jedna u nizu!
Prenosimo tekst za koji je koleginica Višnja Aranđelović nagrađena:
ULICOM MARŠALA TITA ODLAZE U EVROPU
U potrazi za poslom, u proteklih šest meseci iz Padine za Slovačku je otišlo dvadesetak porodica.
„Ovde više nema revolucionara. Da ih ima, Bojan Pajtić bi iz Padine mogao da izađe samo preko Seleuša. A tuda nema puta!” Ovako sedamdesetčetvorogodišnji Marci Đuriš komentariše nedavni događaj koji je posvađao lidera Demokratske stranke (DS) i Slovake iz Padine.
Padince nije naljutila Pajtićeva izjave da su zbog podrške naprednjacima postali četnici. Ljuti su zbog toga što je jedini dan kada su ostavili motike i izašli na ulice bio 5. oktobar 2000.
– Pa, neka se zapita kako smo danas došli dovde – kaže Đuriš.
Kako izgleda život u Padini 16 godina posle revolucije? Na prvi pogled, kao da nismo u Srbiji. Bili smo uvereni da ćemo Padinu i njene meštane, kao i svako drugo mesto u Srbiji, najbolje da upoznamo u kafani. Ali u podne nije bilo nijednog gosta. Svi su na radnim zadacima.
– Svakoga dana iz ovog mesta od 5.500 stanovnika bar 2.000 odlazi ka Beogradu, Novom Sadu, Pančevu za dnevnice od 20 do 40 evra. Muškarci uglavnom rade na građevini ili na njivi, a žene čiste kuće, ulaze zgrada, kancelarije. Oduvek smo važili za izuzetno vredne – priča za „Politiku” Pavel Pokoracki.
Ali nastavak priče ovog poljoprivrednika uverava nas da nam se „dži-pi-es” nije pokvario. Ipak smo u Srbiji.
Zatvoren je drvni kombinat koji je zapošljavao oko 1.200 ljudi, katanac je stavljen na „Utvu” i i fabriku obuće. Ni fudbalski klub Dolina, posle nedavne smrti predsednika Miroslava Kovača, nije ono što je nekad bio. A bio je. Jednu sezonu fudbaleri malog kluba iz Padine igrali su i u prvoj ligi.
Sve je više onih koji traže „krajanski preukaz”, kako zovu potvrdu o poreklu na osnovu koje mogu da rade u Slovačkoj. U proteklih šest meseci, svedoče meštani, ispratili su oko 20 porodica. Ne odlaze kako bi ostvarili holivudski san na slovački način, već zbog malo boljih uslova – plate od 700-800 evra.
– Danas u Padini nema perspektive. Kada bi imali gde da rade, verujte, niko ne bi otišao. Znate, ovo selo nema jednog, već skoro 20 milionera. Uglavnom se bave poljoprivredom, kupili su toliko zemlje da moraju da se zamisle kada je obrađuju da slučajno ne pređu granicu sa Rumunijom. Ali kod njih se radi na crno – priča Pokoracki dok nervozno okreće čašu crnog piva.
Pokazuje na druga koji je već osam godina u Slovačkoj. Jan B. (32) nevoljno pristaje da priča o svom slovačkom životu. Posle pet godina dobio je državljanstvo, radi u fabrici automobila i zarađuje četiri puta više nego što je zarađivao u Srbiji. U rodni kraj je došao na kratko, da oženi druga i vraća se u Žilinu.
– I tamo je sve isto kao ovde, samo se manje krade – sa ogorčenjem u glasu priča Jan.
O tome koliko je Padinaca kupilo kartu u jednom pravcu nema preciznih podataka. Prošle godine izdata su 275 uverenja o poreklu. Ali, upozorava nas Jarmila Trnovski zaposlena u mesnoj zajednici, ne mora da znači da je toliko i otišlo. Iz škole, tokom ove nastavne godine, ispisano je troje dece.
– U septembru ćemo imati muke da upišemo tri odeljenja prvaka, a nekada je ova škola imala više od 1.000 učenika – priča Martin Babka, sekretar Osnovne škole „Maršal Tito”.
Ime škole nikada nisu menjali, ali jesu prozore, sanitarije, table… Zgrada i učionice ne bi se postidele u poređenju sa bilo kojom beogradskom školom. Od jednog kabineta napravljena je spomen-soba jugoslovenskog maršalu. Zastave zemlje koje više nema, fotografije, dve Titove biste, štafeta i na vidnom mestu požutela od vremena stoji dozvola da škola ponese njegovo ime. A na samom ulazu u školu –Broz isklesan u kamenu.
– Prvo je trebalo da stoji ispred naše, evangelističke crkve, ali je preko puta bila stočna pijaca, pa narod nije dozvolio da Tito gleda u stoku. Tako je „došla” kod nas – kaže v.d. direktor škole Miroslav Jurica.
Bista očuvana kao da je postavljena juče. Martin Babka priča i da tokom leta, kada Padinci dođu iz tuđina, ostavljaju pored spomenika cveće. Kao praznik škole proslavlja se Dan mladosti, a po Brozu se zove i jedna od glavnih ulica. Na nju se nastavlja Edvarda Kardelja. A nigde straže đenerala Draže…
