Doktor Milan Parezanović je načelnik Infektivnog odeljenja Opšte bolnice “Studenica” u Kraljevu i pomoćnik direktora bolnice za internistički sektor. Kao infektolog i načelnik, posle tri i po decenije duge karijere našao se na najvećem profesionalnom iskušenju – u borbi protiv pandemije novog korona virusa i bolesti koju izaziva, kovid 19.
Od 1. marta do 23. septembra u ambulanti su pregledana 2.023 pacijenta, a računajući i kontrole, obavljen 5.861 pregled. Svaki od njih obuhvatao je: klinički pregled, laboratorijske analize i rendgen pluća. U istom periodu u kraljevačkoj bolnici je hospitalizovano 479 ljudi sa upalom pluća, od kojih je 296 bilo kovid pozitivnih. U jednom trenutku, kada je drugi pik novog korona virusa bio na vrhuncu u Kraljevu, u bolnici je bilo čak 110 obolelih od kovida. U radu kovid bolnice učestvovalo je više od 200 lekara, medicinskih sestara i tehničara, kao i nemedicinskog osoblja, kaže dr Parezanović.
U skladu sa podelom na medicinske specijalnosti, borba protiv ovakve vrste zaraznih bolesti je u nadležnosti infektologije, pa se tako doktor Milan Parezanović i kao infektolog i kao načelnik našao u prvim borbenim redovima. Sa dužom pauzom jedino kada je i sam u jednom trenutku oboleo od kovida.
Doktore Parezanoviću, da li je ovakva virusna pandemija nešto što ste kao iskusni infektolog mogli da očekujete?
Ne, pandemiju ovakvih razmera nisam očekivao. Tokom karijere susreo sam se samo sa pandemijom virusa gripa, ne samo ja, nego i ceo svet. Prethodne dve virusne infekcije, SARS i MERS, buknule su kao požar, ali se i brzo ugasile. Nismo mogli ni pretpostaviti, ni očekivati da će kovid poprimiti ovolike razmere i da će ovoliko dugo trajati.
Iznenadio nas je i drugi pik. Svi smo u ovom delu sveta očekivali da će leto, UV zračenje, toplota primiriti virus. Ne da se to nije dogodilo, nego je nalet virusa tokom leta bio znatno jači nego proletos. To je za nas bilo apsolutno iznenađenje.
Osim razmera koje je pandemija dostigla i što dugo traje, šta biste još izdvojili kao karakteristike oboljenja kovid 19?
Brzina kojom je dolazilo do progresije bolesti. I grip zna da se zakomplikuje kod starijih i onih sa komorbiditetima, naročito dijabetesom, hipertenzijom, gojaznošću, ali u slučaju gripa do pogoršanja dolazi dan za dan. Kod ove infekcije susreli smo se sa napredovanjem bolesti iz sata u sat! Događalo se da iz relativno stabilnog stanja za nekoliko sati dođe do nagle progresije i odjednom smo morali da uključimo znatno više oksigene i sve ostale terapije, pa i da bolesnike upućujemo u tercijarne zdravstvene ustanove.
Da li se oboleli od kovida u celoj Srbiji leče na isti način?
Da. Postoje algoritmi, protokoli za lečenje, koji su tokom pandemije promenjeni već devet puta. U samom početku u Kraljevu možda nismo imali tog hlorokina, ali je ubrzo stigao. U međuvremenu se pokazalo da nije efikasan tako da je ukinut u lečenju. Lečenje u Kraljevu je isto kao u bilo kojoj klinici u Srbiji što se tiče medikamentne terapije.
U početku smo teže pacijente slali u Infektivnu kliniku u Kragujevac. U drugom piku smo formirali intenzivnu negu sa respiratorima, pa su svi lečeni ovde sve dok nam kapaciteti nisu prepunjeni. Tada smo u dogovoru sa Ministarstvom zdravlja teške pacijente prebacivali u bolnicu “Dragiša Mišović” i VMC. U najvećem piku epidemije svaki drugi dan su bili sastanci u Ministarstvu, tako da nismo bili prepušteni sami sebi nijednog trenutka.
Ali ceo svet još nema pravi lek, mi samo pratimo i prihvatamo ono što se pokaže efikasnim u lečenju. S obzirom na vrstu infekcije, verovatno će tek vakcina učiniti svoje.
Znamo da virus najviše pogađa pluća. Ko vodi lečenje pacijenata obolelih od kovida, specijalisti za disajne organe ili vi, infektolozi?
Infektolozi kao neko ko koordinira i dijagnostikom i terapijom i otpustom. Ali naglašavam da smo sa pneumoftiziolozima bili u svakodnevnoj koordinaciji, bukvalno su bili deo tima.
Od pojave epidemije radimo timski, od početka do kraja bolesti. Jer svaki naš ambulantni pregled zahteva i klinički pregled i laboratoriju i rendgen pluća. Oni su očitavali snimke, onda smo se konsultovali oko lečenja. U slučaju ovakvih infekcija infektolozi su na čelu tima kao glavni koordinatori.
Intenzivnu negu sa respiratornim jedinicama vode anesteziolozi.
Šta je za Vas kao organizatora posla, kao načelnika Infektološke službe bilo najveće iskušenje?
To što je u drugom piku u jednom trenutku pristigao veliki broj pacijenata. Mi smo imali tri-četiri nivoa organizacije bolnice. U prvom delu smo imali 17 postelja na Infektivnom odeljenju, zatim smo se proširili na Hematologiju sa 12 postelja. U sledećem nivou celo Interno odeljenje, Neurologija i Psihijatrija su oslobođeni za kovid pacijente. U jednom trenutku imali 110 hospitalizovanih bolesnika, po 15-20 prijema dnevno, tako da je trebalo propratiti zdravstveno stanje svih tih pacijenata, da se u toj brzini nešto ne propusti.
Jeste li se u nekom trenutku uplašili da će sve to prevazići i Vaše lične moći i kapacitete ove bolnice?
Kako da ne! To sigurno. Ali u ovakvim situacijama se vidi značaj timskog rada, odluka nikada nije bila prepuštena jednom lekaru ili jednoj službi, uvek smo imali podršku.
Jesu li pacijenti bili uplašeni?
Jesu. I dan danas su uplašeni kad dobiju dijagnozu kovid. U prvom piku na našem području je bilo malo obolelih, ljudi su mislili da se to događa “tamo negde”. U drugom piku kad je sve više Kraljevčana u svom okruženju imalo obolele od kovida, pa kad su počeli da umiru ljudi iz naše sredine, onda je već strah polako ulazio u narod. Dolazili su više na dijagnostiku, ozbiljnije se odnosili prema lečenju, morali smo i psihički da delujemo na njih, da ih hrabrimo.
Da li ste analizirali starosnu strukturu hospitalozovanih?
Još nije bilo vremena za statistiku, ali generalno u prvom talasu najviše je bilo hospitalizovanih pacijenata iznad 50 godina, a u drugom onih od 20-40 godina. Komplikacije su bile češće kod starijih, ali i kod mlađih i kod onih koji nisu imali nijedan od pratećih rizika.
Klinička slika je bila šarolika. Događalo se da bolesnici koji su imali teške oblike pneumonije u početku nisu imali subjektivne tegobe, možda malo temperature, a onda bi odjednom sve osetili. Kod mlađih je bilo češće gubljenje čula mirisa i ukusa.
Kod svih je dug period oporavka, dugo se oseća malaksalost. Preporuka je da se čovek fizički ne opterećuje naredna tri meseca posle preležanog kovida.
Koliko je lečenje trajalo?
Ne mogu reći prosek, pneumonija je bolnički lečena oko sedam dana, ali kod pogoršanja je dolazilo i sedmog ili čak četrnaestog dana, pa ima pacijenata koji su lečeni znatno duže.
I Vi ste imali kovid, kako ste prošli kroz to?
Da, imao sam upalu pluća, lečen sam u kućnim uslovima i dobro sam prošao, bez posledica na plućima. Proces oporavka je trajao malo duže, ali bitno da sam se oporavio. Tako su prolazili i moji bliski saradnici.
Prošlo je već šest meseci od kako ste lečili prve pacijente od kovida. Da li imate uvid imaju li ti ljudi neke trajnije posledice?
Ne možemo reći definitivno, ali kod nekih pacijenata ostaje određena fibroza pluća, pogotovu kod onih sa težim oblicima upale. U kom procentu, pokazaće vreme, kao i za miokarditise.
Imali smo jednog bolesnika koji je bio pozitivan i lečen od pneumonije, onda negativan, pa ponovo pozitivan. O tome sam razgovarao i sa profesorima iz Kine. Ne mora da znači da se dva puta inficirao, verovatno je došlo do pada virusnih čestica u organizmu pa su bile nemerljive.
Kako ocenjujete organizaciju posla, snabdevenost zaštitnom opremom?
Reći ću vam da smo još pre izbijanja pandemije u Srbiji na našoj internoj Komisiji za bolničke infekcije prepoznali problem i doneli smo određene odluke o nabavci lične zaštitne opreme. To je bilo još krajem februara i početkom marta, prateći šta se dešava u svetu. Na republičkom nivou su doneti algoritmi za dijagnostiku, lečenje, ali i nošenje lične zaštitne opreme. Mi smo to prilagodili našoj bolnici i u svakom trenutku su se znali putevi kretanja, oblačenja, korišćenja zaštite.
Imali smo tri cilja: 1. brza dijagnostika i lečenje bolesnika i adekvatno reagovanje na svako pogoršanje zdravstvenog stanja; 2. zaštita osoblja – gledajući koliko je u drugim bolnicama obolelo osoblja, u tome smo uspeli; 3. zaštita ostalog dela bolnice – i u tome smo apsolutno uspeli. Nama kovid infekcija nije prodrla van kovid bolnice.
Imali smo filter sobe na svakom odeljenju. Na Urologiji je bilo filter odeljenje za ceo Hirurški blok i tu je priman svaki bolesnik dok se ne isključi mogućnost da je zaražen, a zatim je upućivan dalje. Ipak smo bili spremni u svemu što nas je snašlo.
Ima li nešto što je moglo da bude bolje urađeno?
Nije bilo organizacionih grešaka, već problema u koje smo dolazili zbog prevazilaženja kapaciteta bolnice. Ali smo na vreme reagovali. U prvom trenutku smo kovid pacijente smeštali na Infektivno odeljenje, pa na Hematologiju. Kada je krenuo drugi pik, morali smo da se širimo. Trebalo je brzo sve to prilagoditi. Mislim da smo se na vreme organizovali. Za jedan dan smo iselili Interno odeljenje, prebacili bolesnike, napravili zelene, žute, narandžaste, crvene zone… i sada to sve dobro funkcioniše
Neke opreme ipak nije bilo dovoljno, zar ne? Na primer oksimetara, daljinskih toplomera, čizama…
Oksimetre smo imali, ali možda ne u dovoljnom broju, kao i beskontakne toplomere, jer ih nije bilo na tržštu. Ali tržište je ubrzo stabilizovano, pa smo nabavili. U najvećem naletu epidemije svega smo imali dovoljno.
Lične zaštitne opreme smo od početka imali dovoljno po algoritmu, koji je isti za celu zemlju. Možda u nekom trenutku nije imalo dovoljno skafandera, ali oni nisu ni predviđeni za rad u ambulanti i vankovid odeljenju, već su obavezni u jedinicama intenzivne nege. Ako u nekom trenutku nije bilo dovoljno skafandera, bilo je dovoljno zaštitnih mantila, koji su ista zaštita. Čizme nisu ni predviđene, nose se kaljače… Generalno, imali smo dovoljno zaštitne opreme u svakom trenutku. Snabdevali smo se preko Ministarstva, a ponešto, kao vizire, su nam poklonili brojni donatori. Nijednog trenutka zdravlje osoblja bolnice nije bilo ugroženo nedostatkom opreme.
Tvrdim da niko nije zaražen na radnom mestu. Svi mi smo socijalna bića, družimo se, imamo kontakte, pa je osim mene i nekoliko ljudi od mog osoblja bilo zaraženo. U privatnom životu je mnogo veća mogućnost zaražavanja.
Kako biste ocenili odnos prema poslu osoblja koje je radilo u kovid bolnici? I medicinskog i pratećeg.
Borba sa kovidom je timski rad. U početku i ja i sve osoblje moje službe, a da ne govorim o ostalima u bolnici, nismo znali mnogo o ovom virusu, bilo je mnogo nepoznanica. Kad smo počeli da primamo bolesnike, strah se polako transformisao u opreznost, uz ozbiljan rad svih: i doktora, i medicinskih sestara, i higijeničara, vozača, svih. Oko 200 sestara je radilo. Glavna sestra bolnice je vršila dobru koordinaciju i pravila sestrinske timove i nikada nije imala problem da napravi tim. Što se tiče lekara, u prvom trenutku smo išli na princip dobrovoljnosti lekara iz drugih službi. Nismo imali problema.
Da li je bolnica spremna za jesen i mogući novi nalet virusa?
Eventulani novi talas čekamo znatno opremljeniji, iskusniji, spemniji. U početku nismo imali kiseoničke jedinice uz svaki krevet, pa smo koristili puno boca, što je otežavalo rad medicinskih sestara i tehničara. U međuvremenu, bukvalno svaki krevet na Infektivnom, Hematologiji, Internom i Neuorologiji ima kiseonički priključak. Sprovedene su instalacije na svim ovim odeljenjima i imamo oko 100 bolničkih jedinica sa priključkom na kiseonik,
Pošto je Infektivno odeljenje ovde useljeno kao privremeno, imali smo samo jedan ulaz, što po protokolima nije ispravno. U međuvremenu smo napravili drugi ulaz, tako da možemo poštovati princip zelene i crvene zone.
Iz prethodnog pika već imamo razrađen sistem i ako, ne daj bože, krene ponovo, mi za pola dana možemo da se preselimo na viši nivo pripravnosti i rada.
Kako se Vi lično osećate posle letošnjeg udara virusa i potencijalno novog naleta?
Osećam neki racionalan strah. Biće problem ako se kovid ukrsti sa gripom. Vratiću se na početak, mi do 17. marta nismo imali nijednog obolelog od kovida, ali koga god smo sa određenom kliničkom i rendgenskom simptomatologijom pratili, u brisu smo nalazili virus gripa. Bojim se da će to i sada biti, da će se u nekom trenutku preklopiti. Mada, prošle godine je grip krenuo u januaru, i to u februaru kod mlađih, u martu-aprilu kod starijih. Ako i sada bude tako odloženo, nadamo se da će se do tada smiriti eventualno novi talas kovida. Zatim, trebalo bi da bude pojačana vakcinacija, da se ljudi zaštite bar od gripa.
Da li se Vi vakcinišete od gripa?
Da, svake godine. Smatram to svojom obavezom, pogovo zbog posla koji radim. I preporučujem svima da se vakcinišu. I ako budu na udaru kovida, siguran sam da će imati lakšu kliničku sliku ako su zaštićeni bar od gripa.
Ljudima i sitnice nekada zagorčavaju život. Pre neki dan sam na društvenim mrežama videla da se ljudi raspituju za broj telefona Infektivnog.
U tom velikom preseljavanju letos nisu nas pratile i telefonske linije, to jeste tada bio problem. Naš broj na Infektivnom je 301 861, a 863 je trenutno u kvaru. Posete su i dalje zabranjene u celoj bolnici i to će tako biti sve dok bude postojala opasnost.
Čini se da su zdravstveni sistemi razvijenih zapadnih zemalja poslednjih decenija polako otpisivali infektologiju i epidemiologiju. Prerano, zar ne?
Da, tačno. Praktično su specijalizacije iz infektologije u razvijenim zemljama bile skoro ukinute, a neka lečenja iz našeg domena su preuzimali internisti i pulmolozi. Ali ovakve pandemije pokazuju da su i te kako potrebni i infektolozi, i epidemiolozi. Mi smo od početka radili timski i sa epidemiolozima, koji su na terenu pratili razvoj i da oni nisu dobro odradili praćenje kontakata i izlacija, pogotovu u prvom piku, virus bi se još više proširio. Zatim, Dom zdravlja sa dijagnostikom na primarnom nivou, mi u bolnici, sve je to timski rad. Pokazalo se da su infektologija i epidemiologija i te kako potrebne i u narednom periodu.
Razgovarala:Radmila Vesković
