Godine su prošle. Ljubo je davno prevalio osamdesetu. Zdrav je u pamet, ali na noge ne može.
Njegovi su tu, još od pre rata. Imali su magaze, podrume sa vinom… Do puta kafanu… Ženio se dva puta. Iz dva braka ima dva sina, unuke…. Ako Bog da, te poživi, imaće i praunuke.
Naradio se i stekao dosta…
Kreće se teško, sa dva drenova štapa u rukama.. Štapovi obeljeni i rukama uglađeni. Bez njih ne može… Ostarilo se…
Danju šurka ponešto u dvorištu, tek da nije dokon… Nadgleda košnice sa pčelama…
Uveče sedne pred ono sokoćalo, te pogleda dnevnik… Navikao tako da čuje vesti, vremensku prognozu…
– Jaaa… To je to… – zaključi, poluglasno, kada spiker odjavi emisiju sa dnevnim abrovima.
Veli mi da su ga godine pritisle.
– Život ti, Radovane, prođe kao dlan o dlan … Na jedna vrata uđeš, na druga izađeš…
A onda me značajno pogleda i k’o veli da me pita… milsi da bi trebalo ja to da znam…
– Reci mi, Radovane, šta će ovo da bude sa ovom našom državom!?
‘Ej, to me pita Ljubo… Prevalio osamdesetu… Sa dva čvornovata štapa u rukama…
Shvatio da „one sa Dnevnika“ zabole za državu…
