3. oktobar 2016.
Kraljevčanin Slobodan Ristović o vremenu kada drugovi nisu bili „braća“, ni drugarice „mačke“ i o današnjici u kojoj nam je teško da se složimo zarad boljeg sutra
Podelivši na društvenoj mreži tekst profesorke Ljubinke Bobe Nedić, koja se javnosti obratila izvinjenjem što mora da konstatuje da su nam učenici sve manje inteligentni, Slobodan Ristović iz Kraljeva „dopisao“ je svoje pismo. Nije mu bilo lako, ali iz duše je izbacio sve ono što vidi kao problem današnjice, sve što nam danas smeta da budemo bolji ljudi i prisećanjem kako je nekada bilo. Prenosimo ovaj tekst u potpunosti
Hajde Ljubinka! Evo iskoraciću s tobom. Kao roditelj i kao dete iz te generacije koja je zapamtila da “drugarstvo nije ptica….”, koja je u drugom i trećem razredu osnovne škole recitovala Kadinjaču, Ostajte ovde, Na Gazimestanu, Ženidbu kralja Vukašina, Marko Kraljević ukida svadbarinu… Oranje Marka Kraljevića i Smrt majke Jugovića naučiš kad te zatrpaju druge obaveze, pa te posle sramota da tako kratku pesmicu recituješ pred celim razredom. Ali je tada i razred bio razred. Svako se trudio svakog da razume, pa ako može i da pomogne. Nismo imali nijednog “jadnika” ili “retarda “, a imali smo u prvom razredu devojčicu ometenu u razvoju, kojoj znam ime i voleo bih da je negde vidim, ili bar da znam sta je s njom.
Nisam postao vrhunski sportista, poznati slikar ili muzičar, profesor, doktor, magistar. Mnogi iz moje generacije jesu. Kad se sretnemo na ulici javimo se jedni drugima, često i zastanemo da se ispričamo, pitamo za ostale, pa nastavimo svojim putevima. Nikad mi drug nije bio “brat”, niti drugarica – “mačka”. Iako sam sluhista, nikad mi nije uspevalo da slušam drugara šta mi prica, a u isto vreme da slušam muziku sa vokmena. Imali smo i delinkvenata. Bila je “fora” da se upadne u školu i zapali dnevnik. Pušili su od petog razreda i gledali k’o budalu one što bace praznu paklicu na ulicu. Imali su loše ocene, ali im nije padalo na pamet, ni njima, ni njihovim roditeljima, da prete profesorima za bolje. Tukli su se dok ne poteče krv, ali iz arkade, prašnjavih laktova i kolena i rane napravljene pesnicom. Jedan na jednog. Prođe mesec, dva, tri i vidiš ih – opet sede na istoj klupi. Rane zarasle, a oni shvatili da su prenaglili. Sazreli delinkventi.
Dobro se sećam, a moj ćale i dan danas ponavlja reči mog pokojnog učitelja na prvom roditeljskom sastanku: “Ja volim decu, ali kad baš preteraju sa glupostima, pričam o muškarcima, znam i da ošamarim. Nek’ kaže ko se ne slaže sa tim i njegovo dete ćemo da poštedimo “i onda se blago nasmešio. Niko nije imao ništa protiv. A nama, kad od šamara zazuji u ušima i obrazi nam pocrvene kao da smo progutali najljuću feferonu, popale se lampice u glavi. Ma istog momenta shvatimo da smo napravili nešto mnogo glupo, pa se onda pogledamo međusobno dok se vraćamo na mesto i počnemo da se smejemo, jer mislimo da onom drugom obraz bridi više. Nikad mu niko nije zamerio na tome, našem učitelju. Štavise, smatram da je mnogo toga oprostio, gledao jednim okom i kroz prste.
Ne znam ko je više kriv, roditelji, geni, društvo ili učitelj zbog toga što sam, srećom samo nekolicini, ali nažalost onima najinteligentnijima – već bio na sahrani. Usahnuli su sa svojih trideset, trideset pet, svi od bolesti društva. Gledao sam očeve praznih očiju i duše dok su sahranjivali sinove.
Onda pomislim na svoje dete i na društvo koje je današnjica vremenom formirala. Izgleda mi sasvim jednostavno i stereotipno. Streljački vod, a sa druge strane zbunjena deca. Krvava bajka. Sve je drugačije. Nije vreme, već ljudi. Ljudi prave to što sa ljudskog stanovista nazivaju vremenom. Mi smo zaglavljeni u “vremenu” jer smo na tom putu izgubili osobine ljudi, naših predaka.
Mi se plašimo da živimo život kao zajednica. Fali nam da se složimo oko nekih pravila koja bi bila ista i za poziciju, i opoziciju, i za kralja, i za popa, za portirovog sina i sina predsednika opštine. Fali nam da se složimo i da verujemo u bolje sutra, kao što su se moji i roditelji mojih drugara jednog davnog septembra složili oko “vaspitnog šamara”. Verovali su da učitelj nije monstrum. Ustvari nisu toliko ni verovali, koliko su bili pronicljivi, dobro obavesteni, pa su znali s kim imaju posla. Eto, ni toga više nema. Nema pronicljivosti, sramote, straha od odbačenosti od društva i društvene osude. Nema otpora.
Sad znamo s kim imamo posla, ali i dalje verujemo u bajke, a deci licemerno pričamo da su basne bolje, jer su bajke skroz nestvarne, a kroz basne naučiš da voliš životinje. Mi slušamo bajke i klanjamo se raznim zverima i nakazama, sve to pod izgovorom da tako mora zbog egzistencije nas i naše dece.
Jednom prilikom sam sedeo sa prijateljima i pričao o stanju u društvu. Jedan je tužno prokomentarisao šta sve mora da radi da bi udovoljio vlasniku firme u kojoj radi, ne bi li tako othranio ženu i dete, a drugi, koji ima troje dece, tvrdio je da to tako ne mora. Onda ga ovaj pita sa puno cinizma, preterivanja i većom zeljom da bude u pravu, nego da dobije možda dobar savet: “ŠTA ĆEŠ SUTRA DA DAŠ DECI DA JEDU?”, a ovaj mu odgovori iz sve snage, iskreno i iz dubine duse: “UMREĆE GLADNA, ZAJEDNO SA MNOM “.
Izvinjavam se profesorima srpkog jezika i poznavaocima naše gramatike ako sam u tekstu pravio dosta grešaka. Mojoj generaciji je i to važno.
Kad je video da je na Fejsbuku izazvao pažnju svojim tekstom, dopisao je i komentar:
Milo mi je što je ovaj broj ljudi pročitao ono što sam izbacio iz duse, a puna mi je duša ovakvih i sličnih razmišljanja. Da su mi misli ćelije slobodnih radikala, za dan bi me pojeo rak. Nadam se da niko od od onih kojima se tekst dopao nije stvarno gladan i žedan. Ustvari, znam da smo daleko od toga, al` se suvise plasimo da već sutra možemo biti korak bliži tome, pa se tako udaljavamo i od pristojnog života. Moj san nije da preživim danas i da dočekam sutra, bogatiji za platu koju sam zaradio ili za koji dinar više. Duša će da se smiri kad rešimo proste zadatke. Ako Pero koji je materijalno dobrostojeći «otpika» bivseg prijatelja Laza, iz čisto poslovnih razloga, a pritom ga i omalovaži, ne treba da odemo i da se dodvoravamo tom Peru i da mu pothranjujemo ego pricajuci loše o Lazu, ne bi li sutra od njega dobili platu i sa tim parama izveli decu i ženu na piće tamo gde nas Lazo neće sresti. Treba da sednemo s Lazom i popijemo pivo, da podelimo jedno, ako nemamo za više. Pero je taj koji treba da priđe pognute glave, ucveljen što je pogresio i što je sad odbačen. Za početak, mora da bude makar radoznao i da se pita čemu se smeje sirotinjsko društvo.
Nije mi baš najjasnije. Pušili smo cigarete na komad, jeli smo kačamak i mesili hleb, jer nije bilo kupovnog, majke su prale i kuvale noću, jer su restrikcije struje i vode bile preko dana, točili smo benzin na flaše, nosili “Gvozdjarke”… Sad pušimo strane cigare, pijemo naše, a strano pivo, točimo gorivo na pumpama, nekad izađemo i sa prijateljima na večeru…al` smo se, kaže većina, umorili za borbu. Ako je, po nekom mom iskustvu, ta većina verujuća ili hrišćanski orjentisana, onda mislim da je i to hrišćanstvo poprimilo neki čudan oblik. Ne znam koliko su bila umorna ona deca što su nosila puške veće od njih samih i oni starci što su dali svoje oči onom ko ih je tražio, al` nisu pogazili svoje reči, obraz, čast i tradiciju. Nama sad niko ne traži oči, a mi sami oslepesmo, pa i dušu dadosmo.
Slike mog sina je pogledalo i dalo “palac gore” dvadeset puta vise ljudi, nego što je pročitalo ovaj tekst. Od tog broja dva posto njih ga je I upoznalo. Opet sam zadovoljan. Ljudi i dalje vole decu.
Slobodan Ristović
.
