KRALJEVČANI O KRALJEVČANIMA

6. oktobar 2016

Maržik i Simić su istorijske fakte čitalačkoj publici doneli u razumljivom i književnom obliku. Možda bi, ako bi se i one najozbiljnije istorijske knjige pisale tako da ne budu dosadne, ljudima istorija bila prijemčivija i razumljivija

U Narodnom muzeju u Kraljevu sinoć su predstavljene dve knjige čiji je izdavač sam Muzej – „Mija“, čiji je priređivač slikar Đorđe Simić, i „Putovanje danskim kraljevskim vozom“ autora Slavoljuba Maržika, koga njegovi kraljevački drugari oslovljavaju sa „Madžo“. Madžo je, za sada, najplodniji pisac kraljevačkog Muzeja. Objavio je već tri knjige, a i za ovu, o Miji, bio je inicijator. Osim sinoć predstavljene knjige, Maržik je, a on je sin Vladislava Maržika, prvog akademskog slikara rođenog u Kraljevu, napisao i malu sagu o svojoj porodici pod naslovom „Maržikovi“ i još jednu vrlo dragocenu knjigu „Karanovac/Kraljevo u štampi 1868-1903“. Ovih dana je priredio u drugu knjigu o Karanovcu iz srpske štampe od 1835. do 1868. Tragajući po arhivima i bibliotekama, Maržik je sakupio sve tekstove vezane za Karanovac iz tog doba.

Knjiga „Mija“ priređivača Đorđa Simića, kraljevačkog slikara, govori o Miodragu Miji Sariću, posleratnom (misli se na II sv. rat) reditelju i glumcu u profesionalnom pozorištu, ali i predratnom osnivaču neuspelog đačkog pozorišta. Pošto je profesionalno pozorište ukinuto samo nekoliko godina posle osnivanja, Mija se odao novinarstvu i sve do svoje smrti radio u tada uglednim „Ibarskim novostima“ uređujući kulturnu rubriku i pišući reportaže, ali i kratke priče. Umro je sa samo 54 godine, u kraljevačkoj bolnici. O knjizi „Mija“ govorio je Milomir Kragović, pesnik, pisac i novinar, koji je je svoju prvu zbirku pesama „Toliko sam mrtav“ objavio u kraljevačkom „Oktobru“, takođe uglednom književnom časopisu i izdavaču. Kragović je, govoreći o Simićevoj knjizi, ustvari priča o o Kraljevu iz vremena kada je bio mladić (rođen je 1949) i ljudima koji su dok je ovde bio gimnazijalac bili ljudi koji su se značajno razlikovali od današanjih. Kragović se, sa nostalgijom, prisećao ličnosti koje je do današnjeg dana zapamtio i pobrojao najmanje deset imena tadašnjih važnih Kraljevčana.

Samom autoru, Đorđu Simiću, koji, kako je rekao nije pisao odu Miji Sariću, već je u knjizi naveo i Mijino nejasano ponašanje oko lista „Oktobar“ (nikad u „Ibarskim novostima“ nije pomenuo „Oktobar“, kao da ne postoji), i ne samo Simiću, već i svim učesnicima predstavljanja ove dve knjige, zasmetalo je što danas više nema groba Mije Sarića na Starom groblju u Kraljevu, jer je, zbog neplaćanja dažbina, grob prekopan. Svi su mislili da opština Kraljevo brine o svojim zaslužnim građanima, a Mija je bio jedan od njih.

Knjiga „Putovanje danskim kraljevskim vozom“ Slavoljuba Maržika nije samo istorijska. Svi Maržikovi navodi u knjizi potpuno su autentični. To su potvrdili mnogi njegovi savremenici sa kojima je autor ovog teksta razgovarao. Autoru ovog teksta čini se da je Maržik odličan pisac. Maržik je inače magistar geologije, čovek koga kao stručnjaka poznaju u Pakistanu, Jordanu, Egiptu, Maroku, Grčkoj, Zambiji, Gvineji, Peruu, Angoli, Iraku… Danski kraljevski voz nije, ipak, u knjizi glavni junak. On je tu zbog toga što su svi ondašnji studenti (pedesetih godina i kasnije) njime putovali u Beograd i natrag u Kraljevo (voz je bio, kasnije, kružni, išao je i preko Vrnjaca i išao je dva puta na dan). Maržik u knjizi opisuje tadašnje Kraljevo. Njegovi opisi rečima su skoro vredni koliko i crteži starog Kraljeva njegovog oca Vladislava.

Borko Gvozdenović, novinar i pisac, doajen „Politike“, rođen u Sirči kod Kraljeva, koji je govorio o Maržikovoj knjizi, obratio se publici sa „Dobro veče, Sirčani i Kraljevčani, jer ovde vidim mnoge moje Sirčane“. Istina, Borko uvek govori da je Kraljevo kod Sirče. I Borko je govorio o starom Kraljevu, o toj ljudskosti koja se ovde pre pedesetak godina događala, o dobrim (ali i lošim) ljudima. „Sve je to tako divno oživeo Slavoljub Maržik“, rekao je Gvozdenović.

Istoričar Dragan Drašković, direktor Muzeja, najavio je  da će Muzej i ubuduće objavljivati knjige u Biblioteci „Dokumenti“, gde su i ove dve knjige objavljene. „Dokumenti“, kako smo videli čitajući Maržikovu i Simićevu knjigu, nisu samo to. I jedan i drugi autor su istorijske fakte čitalačkoj publici doneli u razumljivom i književnom obliku. Možda bi, ako bi se i one najozbiljnije istorijske knjige pisale tako da ne budu dosadne, ljudima istorija bila prijemčivija i razumljivija.

D. B.

foto: Srđan Vulović