piše Rade Velizarov Erac
Ako si jednom bio kukavica, to znači da nikad nisi bio hrabar; a otadžbina i država, to je bar jasno, nisu jedno te isto – i u lošoj državi, brani se otadžbina
Ustao je rano… Navukao na sebe maskirnu uniformu, razbacanu predhodne večeri po podu, pored kreveta… Zvali su ga…
Ljubicu nije budio… Samo je tiho otvorio vrata, ušao u dečju sobu i pomilovao devojčicu po kosi… Spavala je …
Plata je kasnila… Iz džepa je izvadio izgužvanu novčanicu i ostavio na sto poslednji dinar koji je imao…Da im se nađe za hleb i mleko.
Kiriju gazdi nije platio, već drugi mesec…
Iz plastične flaše nasuo je dva litra benzina… Imaće, valjda, do aerodroma…
Na kapiji Vojnog aerodroma jedna žena je plakala. Prošao je mirno, ovlaš pozdraviviši vojnika na ulazu… Bez reči.. Samo je u ušima čuo škripu novih čizama na svojim nogama…
Tamo na pisti, mehaničari su vršili poslednje pripreme za let.. Užurbano, navežbano, onako kako su to radili stotine puta u miru…
Navukao je kacigu i lagano vezao kaiš ispod brade..Nešto ga je stezalo u grudima… Raskopčao je košulju i protrljao grudi… Ispod ruke je napipao drveni krst, okačen na končiću oko vrata…Bi mu lakše…
Još jednom, pre no što je uključio motore, baci pogled na požutelu fotografiju u notesu… Da, to je sve što ima… Ženu i devojčicu od tri godine…
„Bože, čuvaj mi ih…“
Kroz vizir kacige pogleda u nebo… Tamo na istoku, na mesečini, gomilali su se oblaci… Sama ruka, sastavi tri prsta i pođe ka čelu… Prekrsti se i pogleda ka nebu….
Motori su za’uktali, a čelična ptica se vinula put neba…
„Da…“, ponavljao je u sebi, „vojnička zakletva nije data da se ispuni u miru i na paradi…“ Tako su ga učili… „Vojnici se zaklinju za jedan čas, trenutak jedan… Samo je ženi uvek potrebna vernost… Otadžbina to zatraži jednom, ali u potpunosti… Samo vojnik, samo oficir, jednom u životu, kao i devojka, gubi, a da nikad ne povrati izgubljeno… Ako si jednom bio kukavica, to znači da nikad nisi bio hrabar…. A otadžbina i država, to je bar jasno, nisu jedno te isto…I u lošoj državi, brani se otadžbina…“
Gotovo… Kucnuo je čas…
Za koji trenutak, ispod sebe je je video sve: rasute njive duž Morave, rodni grad, manastir Žiču… Još jedan krug oko kraljevskog grada i onda pravac ka Drini… Kao ptica… Punom brzinom…
Onda su zapištali senzori…Povukao je naglo palicu ka sebi pokušavajući da izbegne radarski snop. Mašina se vinula uspravno, u vis…Dva mlazna motora su tresla čeličnu konstrukciju…
Brojao je sekunde…..
„Jedan, dva…četiti…šest…“
I gotovo…Osetio je tup udarac na levom krilu orla… A onda i drugi, jači….
Nešto toplo mu uzdrma levo rame… Ispusto je palicu i rukom opipao vrelinu… Lepljivu krv oseti između prstiju…
„Bože, čuvaj mi njih dve….“
Nad Drinom je zarudela zora…
Majku mu… Zar opet ista…
