2. novembar 2016.
Nezaposleni u Ušću na Ibru radije zasnivaju radni odnos u jami i zarađuju „hleb sa devet kora“, nego kod privatnika, iako im je ponuđeni posao znatno lakši
U halama preduzeća „Tehnooprema“ u Ušću na Ibru, fabrici raznih proizvoda iz oblasti drvoprerađivačke industrije više od polovine, od ukupno 95 zaposlenih, čine žene. Reč je o fizički težim, muškim poslovima, jer kako tvrdi vlasnik Milanko Karović, u ovoj varošici na sredokraći puta između Kraljeva i Raške nema takve radne snage, pa je kod njega konkurs za takva radna mesta stalno otvoren, ali se kandidati slabo javljaju iako je plata, kako Karović kaže, solidna i redovna.
Tu, u istom mestu, nalazi se fabrika metalne galanterije „Ekonom“, koja otkako je u privatnom vlasništvu radi punom parom. Nedavno su popunili za sada potreban broj inženjera i majstora, ali nije ni tu išlo glatko, izostala je veća konkurencija iako su i ovde povoljni uslovi za rad i zaradu. Nedavno su u Kraljevu službe filijale za zapošljavanje poduže tragale za budućim radnicima u privatnoj fabrici konfekcije. Jedva je prikupljen dovoljan broj nezaposlenih za obuku kako bi se izašlo u susret zahtevima poslodavaca za popunu radnih mesta konfekcionara.
Sve je to protivrečno, pošto posao na ovom području traži oko 13.000 građana, stopa nezaposlenosti veća je od trideset, a mladih čak četrdeset odsto. Da sve bude još nerazumljivije, recimo u pomenutom Ušću na Ibru, jedino Srećko Bondžić, direktor Ibarskih rudnika kamenog uglja, kojima pripada i ovdašnja jama „Tadenje“, kaže da nema većih nevolja sa zapošljavanjem rudara. Ima dovoljno kandidata za jamske poslove, dodaje Bondžić, čak i mladih zainteresovanih za posao u jami, u kojoj sada radi oko 180 rudara.
Zašto ljudi bez posla radije prihvataju rad i zaradu „hleba od devet kora“ nego posao u halama kod privatnog vlasnika? Odgovori privatnika su se uglavnom svodili na objašnjenje da se sada ni u rudniku ne radi baš udarnički, a nikako po modelu Alije Sirotanovića. Nego, kažu, u jami se radi pet, najviše šest sati, a tu je i mogućnost navodnog bolovanja u vreme sezonskih radova na selu, pa i druge privilegije zaostale od davih vremena „niko ne može da me toliko malo plati koliko malo mogu da radim“. Nasuprot tome, privatnici tvrde da kod njih plata, svaki dinar, ipak mora da se zaradi, nema lenstvovanja i pridikovanja.
U rudniku su nam još objasnili da ovde kao i u celoj Srbiji većina privatnika poreze i doprinose plaća na iznos minimalca, što nije slučaj za rudnik, već se plaća na platu rudara od pedesetak hiljada dinara…
Može biti da je to, uz davno uvreženo mišljenje o navodno većoj sigurnosti u državnoj firmi, jedan od jakih motiva radničkog opredeljenja. Visina penzije im je bitnija od kategorije rada i zarade u strahu da će i sutra od te svote živeti i besposleni potomci, a ne samo oni – penzioneri…
autor: Miroljub Dugalić
izvor: “Politika online” (http://www.politika.rs/scc/clanak/366932/Hoce-u-rudnik-nece-kod-privatnika)
