29. maj 2020.
Unikatna zlatopečatna povelja i ikona Preobraženja Gospodnjeg, dobitniku će biti uručeni u Žiči 19. avgusta, jer je, navodi se u obrazloženju, „zavredeo da se ubroji među pesničke izabranike kojima se odaje priznanje za stvaralački podvig i iskupljenje“
Žiri za dodelu nagrade Žička hrisovulja, u sastavu: Vladimir Jagličić (u svojstvu prethodnog dobitnika), Dejan Aleksić, Ana Gvozdenović, Miloš Milišić i Dragan Hamović (predsednik), doneo je odluku da je dobitnik Žičke hrisovulje za 2020. godinu pesnik MILAN NENADIĆ za poeziju dubokog poistovećenja sa matičnim tlom i predanjem
Priznanje, koje čine unikatna zlatopečatna povelja i ikona Preobraženja Gospodnjeg, dobitniku će biti uručeno u Žiči na Preobraženje, 19. avgusta ove godine.
Pesničkom delu dobitnika posvećuje se zbornik radova sa skupa koji se održava u okviru manifestacije Žički duhovni sabor, Preobraženje 2020.
OBRAZLOŽENJE
Milan Nenadić pripada krugu izvrsnih srpskih pesnika čijim je glasom, u drugoj polovini 20. veka, progovorila pustošna i strašna prekodrinska istorija, To je naraštaj koji će se, iz Sarajeva kao stecišta, potkraj prošlog veka, rasejati kojekuda, po pravilu bez povratka. Prošlost, iz dubine njihovog izrečenog i neizrecivog iskustva, došla je iznova po svoje i ne prolazi. Dinarski svet iz kojeg potiču održan je i oličen epikom, ali su epiku, u rečeni čas poluvekovnog primirja, zamenili individualni glasovi čiji se naglasci razlikuju, ali koji, svi do jednog, pokazuju da se od pripadnosti svome prostoru ne može pobeći bez težih posledica po sebe samoga. Nenadićev lirski dijalog sa precima neposredan je i bolan, on se oseća potomkom najpre po jednoj zajedničkoj crti, koju izražava davna njegova „Uskočka pesma“: „Ja ne gradim, ja zvučno razaram, / Ja sam ropac posle vašeg krika.“
Osnovni izazov pesnika Nenadića bilo je suočenje sa razornim učinkom postojanja i trajanja, na opštem planu, a na unutrašnjem – prevladavanje izazova nihilizma, tako podatnog za pesničke pobunjenike jednog rastrzanog veka. Čini se da je osnovni postupak Nenadićeve poezije uživljavanje u kolektivno iskustvo znanih i nepoznatih prethodnika, čiji se tamni obrazac ne menja, i gde je, najčešće, jedina svetlost – svetlo svesne žrtve ili makar sviklost na stradalni ulog. Ovako kao Nenadić možda bi pevao njegov zemljak i junak „Venca za Gavrila“, vidovdanski atentator u Sarajevu, da se nije ostvario kao atentator nego kao pesnik.
Milan Nenadić nije postao atentator, ali se izrazio kao pesnik vanrednog unutrašnjeg potiska, fermenta žestine (kako je davno kritika to nazvala), ali i pretanjenih lirskih obrta, kao nasušne suprotnosti tome gromkom jezičkom temperamentu i oblikovnoj sabijenosti. Ništa je česta reč ove poezije, ali Nenadić zna da ništa nije ništa, zapravo logos njegove poezije to zna, nadvladavajući i pesnikove lične slabosti. Očiju zagledanih u potomstvo, Nenadić ocrtava luk od nasleđenog pobunjeničkog ropca do blagoslova i pohvale. Time je najdublji sloj ove poezije svladao izazov ništavila s kojim se neprestano pesnik rve i zavredeo je da se ubroji među pesničke izabranike kojima se na Preobraženje, u Žiči, odaje priznanje za stvaralački podvig i iskupljenje.
Dragan HAMOVIĆ
Milan Nenadić, rođen je 1947. godine u Grkovcima kod Bosanskog Grahova. Važnije zbirke pesama: Stefanos (1971), Opšti odar (1978), Usamljena istorija (1979), Osvetna maska (1981), Drhtanje u svodu (1988), Venac za Gavrila (1991), Utočište (1994), Ugrušak (1997), Divlji bog Balkana (2003). Sa suprugom Ileanom Ursu prevodi sa rumunskog. Dobitnik svih značajnijih domaćih književnih priznanja. Školovao se u Bosanskom Grahovu i Sarajevu, živeo u Beogradu, Zrenjaninu, a sada živi u Petrovaradinu.
