Dr Lidija Cvetić: Patrijarhat je ženi dao varjaču, ali je od varjače i zavisan

11. jul 2020.

Zahvaljujući domaćičkim školama, kakve je, i pre više od jednog veka imalo i današnje Kraljevo, žene su počele i same da privređuju i postale „gazdarice sa sertifikatom“; po divne priče o tom dobu svratite na izložbu „Mužiću, zašto te nema?“

            U galeriji Narodnog muzeja u Kraljevu od četvrtka 9. jula otvorena je izložba intrigantnog naziva “Mužiću, zašto te nema?” posvećena obrazovanju žena u domaćičkim školama koje su postojale širom Srbije od druge polovine 19. do 50-tih godina 20. veka. Autorka izložbe je dr Lidija Cvetić Vučković, direktorka privatnog Muzeja slatka koji postoji u Kući Cvetića u Kraljevu. Izložba je realizovana u saradnji sa Narodnim muzejem i može se posetiti narednih mesec dana. Ulaz je besplatan, uz obaveznu nošenje maske i prisustvo maksimalno pet osoba.

            Tema domaćičkih škola prvi put je u Srbiji predstavljena u formi izložbe i autorka je na njoj radila godinu dana, jer se ispostavilo da postoji vrlo malo arhivskog materijala. Rekao bi čovek – i u ovom slučaju se ispostavlja da je za istoriju ženski rad nevidljiv…

            Kakve su to domaćičke škole, šta se u njima učilo, ko ih je pohađao, ko su bili predavači…?

            – Domaćičke škole su bile specifičan vid nadogradnje osnovnog obrazovanja, što znači da su ih pohađale samo pismene devojke i žene uzrasta od 16 do 30 godina. Njihova osnovna uloga bila je što bolja priprema žene za ulazak u brak, vođenje domaćinstva i uopšte porodičnog života. U skladu sa tim učilo se kulinarstvo, ručni radovi, vođenje kućnog budžeta, nega dece, bonton, ali i nauka o ishrani, higijena, medicina, geografija, ekonomija. U početku su učenice bile gradske devojke, ali vremenom se domaćičke škole organizuju i u seoskim sredinama.

            Prve učiteljice bile su školovane u domaćičkim školama u inostranstvu i pošto su sve govorile francuski, bile su poznate kao “madmazel”. Sa otvaranjem viših domaćičkih škola u Srbiji, neke od najboljih učenica postaju učiteljice. 

            Da li su ove škole pohađale samo bogataške ćerke i gradske devojke?

            – Samo u početku, s kraja 19. veka, kasnije ih pohađaju i seoske žene. U gradovima su bile domaćičke škole internatskog tipa, a u selima sezonske, “pokretne škole” koje su se selile od sela do sela. Tako da u zenitu modernizacije 1930-tih godina prošlog veka gotovo da nije bilo mesta u Srbiji koje nije imalo domaćičku školu! Kroz ovaj sistem učenja prošao je ogroman broj žena.

Moja baka Milana Karajovać bila je učenica jedne takve škole prvo u Kraljevu, a onda je 1939. godine završila Višu domaćičku školu u Prićilovici kod Aleksinca. Jedan kutak izložbe posvetili smo delu njenog maturskog ispita – njenim ručnim radovima.

O značaju koji se pridavao ovom školovanju svedoči i to što su maturskom ispitu prisustvovali viđeni ljudi banovine ili grada, industrijalci, obavezno oba roditelja. Najbolja učenica je na poklon dobijala sav inventar koji je devojkama služio za obuku tokom školovanja i u zavisnosti da li je sa sela ili iz grada, poljoprivredni kredit ili na primer “singer” mašinu. Dakle, tada se isplatilo dobro učiti.

Izložba “Mužiću, zašto te nema” u Gakeriji Narodnog muzeja do 9. avgusta

            Da li je u Kraljevu postojala domaćička škola, ako jeste, gde se nalazila i u kom periodu je radila?

– Znamo da smo u Kraljevu imali domaćičku školu, bila je na Higijenskom zavodu i organizovana je po uzoru na zapadnoevropske internate. Međutim, nismo uspeli da utvrdimo u kom periodu je škola radila. U arhivima gotovo da nema dokumenata. O školi znamo ponešto iz sećanja Nevenke Kozić Karajović, a i moja baka je, na primer, sačuvala suvenir sa ekskurzije u Ohridu, koju je omogućilo ministarstvo prosvete.

Zato se javila potreba za domaćičkim školama kad se većina tih veština prenosila s kolena na koleno, od bake, majke, tetke…?

– Ove škole se javljaju sa početkom ubrzane modernizacije društva. Tada informacije nisu bile dostupne kao danas. Znanja se jestu prenosila generacijski, ali vekovima ista znanja! A bez novih znanja nije moglo biti napretka ni porodice ni društva. Vekovima se smatralo da je dobro ono što je tradicionalno. Ove škole donose nova znanja i zato su bile nosioci modernizma, mnoge veštine kojima su žene učene uključivale su i nova naučna saznja.

Iako se na prvi pogled čini da su se u tim školama “obrazovale varjače”,  iz Vaših reči proizlazi da je njihova uloga u društvu zapravo bila velika?

– Vrlo velika i pozitivna. Na primer, domaćičke škole na selu i u gradu imale su nastavne programe prilagođene sredini, ali ono što je zajedničko za sve jeste važnost koja se pridaje higijeni i zdravstvenom prosvećivanju. Izdvojiću iz sećanja Vere Seničić, udato Tomović, najbolje učenice domaćičkog kursa u selu Pečenog 1951. godine: “Dete, sve su nas učili, bez toga ništa ne bismo znale. Prvo su nas učili kako se briše zadnjica, sperda ka pozadi, da se ne razvijaju bakterije. Kako se peru zubi, kako se trebe vaške, kako se ne lizuće fil za tortu…” Higijenskim pravilima kojima su naše devojke i žene ovladale u domaćičkim školama, svet se sada, u ovo doba korone, ponovo uči.

Higijena, zdravstvena i medicinsko prosvećivanje, nega dece i starijih, humanizam, posvećenost. Lični razvoj na korist čovečanstva. Tim vrednostima koje nam danas toliko nedostaju, a ne znamo ni kako da ih revitalizujemo, učene su “obrazovane varjače.Sa otvaranja izložbe – svečano postavljen sto za svadbu

Kako biste ocenili ulogu domaćičkih škola u procesu emancipacije žena? Domaćičke škole ipak su ih zadržavale u kući i kujni.

– U domaćičkim školama žene su osvestile važnost svoje uloge, neke su počele i same da privređuju, postale su kućni ekonomi, stekle izvesni suverenitet. Dok je spoljašnjost doma ostala muška scenografija, unutrašnjost doma je kod mnogih od ovih žena postala njihovo suvereno vlasništvo u kome su se ostvarile. One su uspele da osvoje prostor slobode u prostoru neslobode, koji oličava patrijarhalni pristup: mesto žene je u kući i zna se šta su njene dužnosti, šta mora da radi kako bi joj patrijarhat odao priznanje.

Žene koje su se usavršavale u domaćičkim školama za to su dobijale diplome. One su bile prve “gazdarice sa sertifikatom” i svaka od njih je konačno mogla reći: “Ali ja sam za ovo išla u školu!” Patrijarhat je odredio da žena drži varjaču, ali je i sam bio zavisan od varjače! Smatralo se da od prosvećenosti žene zavisi napredak ne samo porodice, nego celokupnog društva, pa iz toga i čitavog čovečanstva. One su vladale veštinama koje su vanvremenske. Da smo ih slušali, možda danas Vi i ja ne bismo razgovarale sa maskama na licu, ili da smo više vodili računa o prirodi, što se takođe izučavalo u ovim školama.

Domćaćičke škole tematizuju odnos žene prema sebi, odnos prema bližnjima, i prema čitavom društvu. Ove škole su ponudile jedan model društvene harmonije i jednog mogućeg pomirenja između feminizma i patrijarhata uz međusobno uvažavanje i poštovanje.

Kako se kod Vas javilo interesovanje za ovu temu?

– Poteklo je od dve domaćičke sveske, jedna je pripadala seoskoj, a druga gradskoj devojci. Prva je iz 1951. godine već pomenute Vere Seničić udato Tomović, bake moje kume. Druga sveska je iz 1939. godine i pripadala je Milki Karajović, rođenoj sestri moje bake, njih je bilo četiri sestre i sve su pohađale domaćičke škole. U ovim školskim sveskama se nalazi mnoštvo recepata, uputstava za postupanje u domaćinstvu, mnogo korisnih pa i duhovitih saveta za život u bračnoj zajednici. Kasnije smo našli i artefakte koji ukazuju na primenu tog znanja u praksi, tako da je istraživanje teklo paralelno.

Većina izloženih predmeta zapravo je iz Muzeja slatka – Kuće Cvetića?

– Jedan deo predmeta se već nalazio u našem Muzeju slatka – Kući Cvetića. Drugi veliki deo predmeta došao je od naših darodavaca, koji su želeli da predmeti koje su nasledili nastave da žive u Muzeju slatka, da ne budu u zaboravljeni u kućnim fundusima.Deo izloženih ručnih radova “pitomica” domaćičkih škola

Izložbu ste pripremali godinu dana, koji su bili izazovi?

– Nedostatak arhivskog materijala je bio najveći problem. Ono što je sačuvano o istorijatu ovih škola nalazi se uglavnom u sećanjima i u štampi tog vremena. Mi smo iz gotovo prebrisanih slojeva uspeli da dešifrujemo način života i rada u ovim ustanovama. Viša domaćička škola u Prćilovici kod Aleksinca bila je velika škola, najpoznatija, građena po uzoru na internate u Švajcarskoj i Danskoj. Bila je impozantna, a danas je potpuno zaboravljena i o njoj gotovo da nema ni traga.

I godinu dana je bilo malo. Domaćičke škole su potpuno neistražena tema, a vrlo važna kada govorimo o prosvećivanju. Mnoga od tih znanja bi nam i danas veoma koristila.

Izložbu organizuju Narodni muzej i Muzej slatka. A ko je finansirao Vaš istraživački rad tih godinu dana?

– Taj deo sam radila potpuno samostalno. Istraživački rad je bio potpuno dobrovoljan, na korist ovog naroda. Ova izložba je poklon Muzeja slatka ne samo građanima Kraljeva, nego čitavoj zajednici.      

Razgovarala:

Radmila Vesković