ŽENA KOJU OČEKUJEM

29. januar 2017.

/Čovek živi u zabludi kad misli da je zaljubljenost isto što i ljubav. Oni su živeli u prijatnosti koja je lepršala nad njima, među njima i u njima. Nije bilo nikakve ljubavi, ni zaljubljenosti: samo prijatnost koja je ulivala poštovanje odricanja i strah prihvatanja/

Ne znam kad sam zaspao. Sećam se samo da sam bio umoran, ali ne i spreman za san. Obično se za san pripremim jer znam da ću se susreti s njom. Ne uvek, ali vrlo često; ponekad toliko često da mogu sebe ubediti, ujutru, da je uopšte nisam ni video a ni spavao. Tad se, zajedno sa mnom, budi i sumnja u njeno postojanje. Znam da sam je video ali se plašim nisam li, kojim slučajem, to sve umislio.

***

Bili su to dani njihovog intezivnog viđanja i razgovora koji nisu zahtevali reči. Gonio je sopstvene korake ne bi li sustigao njenu senku. Nikako nije uspevao da se približi svežini njene lakoće koja je, prikovana za zemlju, ipak, nekako, letela. Kako se više približavao ona je sve više izmicala, gubila se negde iza njega: a on nije želeo da se okrene kako je ne bi uplašio. Pristao je na njenu pojavu u različitim oblicima i sad mora da istrpi sve njene ludorije.

Znao je, ponekad, da čeka na mestima gde je ona često prolazila. U stvari, nije je čekao, očekivao je njenu pojavu i razmišljao u kom će obliku sada doći. Čovek kad očekuje nekoga ne treba da brine da li će se, taj neko, pojaviti. On se zadovoljava samim tim što očekuje. Čekati i očekivati nije isto. Da je čekao ne bi osetio lepotu očekivanja a, ovako, kad očekuje on oseća lepotu čekanja; voleo je tu, čudnu, lepotu ali nije voleo nju, onu koju očekuje.

Nije se pojavila ali on nije prestao da je očekuje. Sebi je pripisao krivicu njenog nedolaženja. Možda se ona i pojavila ali je on nije video. Zato je i govorio sebi –  „Razumej, Bunjuel! Razumej, razumej.. nije ona kriva. Ti si kriv jer si gledao unaokolo tražeći je a ona je mogla biti ispred tebe, ili pored tebe. Da, tačno je bila ispred mene. Od želje da je vidiš ti si samo prevideo njenu blizinu. Da, da, samo si prevideo. Ništa. Samo jedno ništa. Sad je moraš očekivati na svim mestima, sad si video, valjda, da je nepredvidiva. A možda nije bila ispred mene? Ali to je samo jedno možda – to nije sigurno. Da, ipak je bila ispred mene.“ – ovakva razmišljanja mogu napraviti zamku očima i da je, zaista, ne vidi kad, možda, ona očekuje da je vidi. Jedino to nisu uspeli da usklade jedno kod drugog: ona nije želela da najavi svoj dolazak a on nije želeo da prizna nemoć; nemoć da prepozna njenu senku koju je voleo.

Te noći je samo oborio misli i zaspao. U snovima je sve izgledalo drukčije. Ni on nije bio on, ni ona nije bila ona. Zato, Bunjuel nije želeo da legne nepripremljen. Može se desiti da ona, u snovima, želi da prilegne malo; da se osloni na svog gonitelja kom je, uvek, izmicala. Znala je da je tad bezbedna, uživala je da priđe malo bliže, da oslušne želju za snom.

Žene, pred spavanje, oblače svoje, fino, ispeglane spavaćice a ona je svlačila svoju senku. Pred Bunjuelom je bila slobodna – ali samo u snovima. Nije je bilo sramota da pokaže sebe, onako celu, obgrljenu nežnošću i pomilovanu blagoćom. Verovala je samo u snovima, bežala je samo na javi.

***

Tačno sam umislio da sam je noćas video. To nije mogla biti ona. Noćas sam je voleo, po prvi put. Čudno. Nisam je ni očekivao – zaista čudno. Kako sam mogao da je volim? Ne, nisam je voleo. 

***

Bunjuel je, sebi, dozvolio da sanja, pored nje, i to kako se probudio. Njegova senka je još uvek spavala pored njega. Mogao je da sagleda svu njenu lepotu i da je voli sve dok se ne probudi. Kad se probudi nestaje lepota i gubi se ljubav. Uspeo je da se probudi pre nje u snu i tako, na miru, uživa u njenom umoru od skrivanja. Da, i ona je bila umorna od skrivanja, ne samo Bunjuel od očekivanja. /I ona njega nije volela, obostrano (ne)voljenje je držalo dva tela na okupu./ Ljubav bi, u njima, izazvala jednu ustajalost i probudila naviku na koju nisu želeli da se naviknu.

Pa zamislite da se oni vole. Zamislite tu nemogućnost da je moguća. Počeli bi da udovoljavaju jedno drugom do tih granica kad bi sve već bilo nepodnošljivo. Voleli bi se samo zato što su navikli, govorili bi iste reči, pravili iste pokrete; ne, ona nije takva, on nije takav.

Čovek živi u zabludi kad misli da je zaljubljenost isto što i ljubav. Oni su živeli u prijatnosti koja je lepršala nad njima, među njima i u njima. Nije bilo nikakve ljubavi ni zaljubljenosti: samo prijatnost koja je ulivala poštovanje odricanja i strah prihvatanja – to je, nekad, pa i često, jače od ljubavi i zaljubljenosti.  Nemoguće je voleti nekoga, iskreno, kad ne možete ni sami sebe voleti, u toku samo jednog dana.

***

Pa ona je spavala pored mene? Ne, nije spavala. Ne znam šta mi je. Kako je mogla da spava kad ona ne spava: smeo bih da se opkladim da je neko spavao. Da, tačno bih smeo. Ovo nisam umislio, znam da sam osetio.

***

Njihova igra je bila neprestana. Trebalo ih je posmatrati u snu. Borili su svoje snove sa javom i naoštrenim željama gušili zore – nisu se voleli. A da jesu ne bi bilo igre; svako bi ležao, onako, za sebe. U tome i jeste njihova posebnost: u bežanju i očekivanju. Ona je želela jedno a on drugo: zajedno su želeli da igra ne prestane.

Nemanja Veljović