piše Vojkan Trifunović
Robert Streibel, istoričar iz Beča, snima dokumentarni film o dvojici austrijskih vojnika, koji su u Kraljevu i Vrnjačkoj Banji za vreme Drugog svetskog rata pomagali partizanima; zbog toga je jedan od njih u Vrnjačkoj Banji – streljan
Verovatno ste prilikom obilaska „Spomen parka“ u Kraljevu primetili jedan spomenik koji se nalazi na samom ulazu u spomenički kompleks. Prema nezvaničnim, polulegendarnim informacijama, u pitanju je spomenik posvećen nemačkom vojniku koji je odbio da učestvuje u brutalnom masakru stanovnika Kraljeva oktobra 1941. godine. Istorijskih dokaza za ovu tvrdnju još uvek, nema, te nam stoga ostaje da nastavimo da verujemo u nju. Ako ništa drugo, lepo zvuči i zašto bismo uopšte morali da je dokazujemo. 
Slična situacija je vezana i za priču o Jozefu Šulcu, vojniku Vermahta, koji je odbio da strelja zarobljene partizane u Smederevskoj Palanci u leto 1941. godine. Dugo je opstala legenda da je pomenuti vojnik Šulc stvarno odbio da učestvuje u streljanju i zbog toga platio glavom. Nemački novinar Mihael Martens je, ipak, utvrdio da je u pitanju samo mit, nastao sa ciljem da se, pored ostalog, pokaže ljudska strana okupatora. Ne mislim da je bilo ičeg lošeg u ovoj ideji. Ona je, naprotiv, motivisana jednim normalnim ljudskim osećajem. Između ostalog, verujem kako nema mesta sumnji da je i u toj rušilačkoj mašineriji, kakva je bila nemačka vojska, sasvim sigurno postojao jedan deo vojnika i oficira koji se nisu mirili sa zločinima i koji nisu samo bili nemi posmatrači.
Sasvim slučajno, pre godinu dana, sam saznao da su takvi vojnici postojali. Prilikom posete Beču, upoznao sam mladića koji je nakon saznanja da sam iz Kraljeva rekao da mu je deda služio tokom Drugog svetskog rata u Kraljevu i Vrnjačkoj Banji i da je zajedno sa svojim kolegom pomagao partizanskom pokretu otpora. U prvi mah, njegova priča mi je zazvučala nerealno i vrlo naivno, u domenu trećerazrednih pretparačkih špijunskih filmova. Međutim, on je imao i pisani dokaz za svoju tvrdnju. Zapravo dva – knjigu koju je napisao njegov deda i smrtovnicu sa podacima streljanog kolege.
Knjiga se zove „Bura“, objavljena je 1947. godine. Ova knjiga govori o vremenu koje je austrijski vojnik, u službi Vermahta, proveo u Kraljevu i Vrnjačkoj Banji. Sasvim verno opisuje situaciju u ovim krajevima pod okupacijom, uporedo prateći tajnu operaciju predavanja šifara i kodova partizanskom pokretu otpora, zbog čega je, na kraju, drugi glavni lik knjige otkriven i streljan.
Nisam bio jedini koji je saznao za ovu knjigu i koji je smatrao da je važno da se o njoj govori. Istoričar iz Beča, Robert Streibel, je odlučio da napravi dokumentarac o ovim događajima, pa ga je priča dovela do Kraljeva i Vrnjačke Banje, gde je snimao kadrove za ovaj film. To je bila prilika da sa gospodinom Robertom popričam o filmu, knjizi i uopšte o Drugom svetskom ratu.
Krug: Istražujete priču o dvojici nemačkih vojnika, poreklom iz Austrije, koji su tokom Drugog svetskog rata pomagali partizanskom pokretu otpora. Kako ste došli na ideju da se bavite ovom temom?
Robert Streibel: Luis Mahrer, autor knjige, rođen je u istom gradu gde i ja, u Kremsu, 80-ak kilometara udaljenom od Beča. Ja sam počeo istraživanje o mom gradu tokom perioda nacista, početkom 80-ih prošlog veka, uradio sam puno intervjua sa pojedincima koji su se borili protiv nacista, a jedna od njih je bila žena Luisa Mahrera. Ona je bila komunista i političarka u lokalnoj skupštini. U to vreme sam čuo za priču njenog muža o njegovoj službi na prostoru Srbije tokom Drugog svetskog rata i nisam bio siguran da li je u pitanju samo legenda ili istinita priča. Od trenutka kada sam saznao za priču smatrao sam da je neophodno da se o njoj napiše nešto više, a možda i da se knjiga objavi ponovo. Onda sam stupio u kontakt sa njegovim sinom, koji je, takođe, političar u lokalnom parlamentu i isto – komunista. Pre dve godine on je posetio Kraljevo i Vrnjačku Banju, ispričao mi je o njegovom ocu, a ja sam se potrudio da pronađemo izdavača za knjigu. Nakon toga sam počeo da istražujem život Luisa Mahrera, da saznajem kako je provodio vreme u Vermahtu, čime se bavio i slično. Ujedno sam saznavao ponešto i o njegovom kolegi, drugom vojniku, koji se pominje u knjizi. Njih dvojica su, kao radiooperatori, prenosili tajne šifre partizanima i na taj način im pomagali u borbi protiv okupatora. Njegovo ime je bilo Gerhard Chmiel, otkriven je, osuđen na smrt i streljan 23. avgusta 1944. godine. Nakon toga sam napisao priču o ovim događajima, ali sam mislio da bi bilo jako zanimljivo da posetim mesta koja se pominju u knjizi. Zato sam odlučio da napravim dokumentarac i radim na njemu već godinu dana.
Krug: Knjiga “Bura” je prvobitno objavljena 1947. godine. Kakva je njena sudbina? Da li se za nju zna u Austriji? I da li je još koji put objavljena?
Robert Streibel: Da, knjiga „Bura“ je objavljena 1947. godine, međutim samo nekoliko meseci nakon objavljivanja došlo je do sukoba Tita i Staljina, pa nije baš bilo prigodno prodavati knjigu koja govori o tome kako su nemački vojnici spasili život Titu. Zbog toga knjiga nije doživela da se za nju sazna u širim krugovima, već je ostavljena da trune po raznim podrumima. Ona je objavljena samo te godine, ali je, naprimer, moj prijatelj koji se takođe bavi sličnom tematikom nekako pronašao knjigu i izjavio je kako je jako važno da se ponovo objavi. Tako će uskoro, već sledeće godine, «Bura» ponovo biti objavljena. Koliko je meni poznato, uskoro će izaći i na srpskom jeziku, u izdanju “Narodnog Muzeja” u Kraljevu.
Krug: U Srbiji, a naročito u Kraljevu, postoji uvreženo mišljenje da su se nemački, posebno austrijski, vojnici loše ophodili prema Srbima i loše ih tretirali, pa čak ih smatrali svojim najvećim neprijateljima. Da li možete reći da je poreklo imalo ikakve veze sa onim što su vojnici Vermahta uradili na ovim prostorima?
Robert Streibel: Odnosi između Austrije i Srbije su u jakom disbalansu još od vremena Prvog svetskog rata, posebno zato što su Srbi učestvovali u ubistvu Franca Ferdinanda, itd. Sam taj rat je bio jako brutalan i austrijska javnost malo zna šta se dešavalo na ovom prostoru i koliko je civila stradalo – ne u ratnim okršajima, već nakon njih. Pre dve godine smo imali proslavu stogodišnjice početka Prvog svetskog rata i neki levičarski istoričari su probali da pokrenu inicijativu da se ispita šta se sve dešavalo tokom Prvog svetskog rata na ovim prostorima, ali nije bilo interesovanja za tu temu. Odnos Austrijanaca i Srba ima dugu tradiciju neprijateljstva, zato su, pretpostavljam, kada su stigli na ovo područje u Drugom svetskom ratu pomislili kako nastavljaju sukob koji je počeo tridesetak godina pre toga.
Krug: U delu javnosti u Srbiji se provlači ideja kako su gotovo svi Austrijanci listom bili za naciste i podržali Anšlus. Da li je tako stvarno bilo ili su postojali oni koji su se protivili pripajanju Austrije Trećem Rajhu?
Robert Streibel: Naravno da je bilo ljudi koji se nisu slagali sa Anšlusom. Bilo bi interesantno kada bi se znalo šta bi se desilo da je bilo glasanja za pripajanje. Siguran sam da bi bila mrtva trka i da bi veliki procenat glasova bio protiv. Sigurno ne bi bila stoprocentna podrška. Inače, jako je malo dokumentovana borba Austrijanaca protiv nacističkog režima. Bilo je različitih vrsta otpora, naravno najjača grupa su bili komunisti. Oni su skupljali novac za „crvenu pomoć“, za porodice političkih zatvorenika, objavljivali su knjige, pamflete, postere koji su pozivali na otpor, preduzimali razne oblike sabotaža i tome slično. Bili su jako dobro organizovani, na prostoru čitave države. Među njima je bio i veliki broj špijuna, pa su u velikom broju slučajeva bili razbijani. Druga veća grupa pokreta otpora su bili sveštenici katoličke crkve. Ona nije bila velika kao komunistička, ali se jesu bunili. Takođe, tu su bili i monarhisti. Oni su bili protiv Hitlera. A bilo je i nekih verskih grupa koje su se bunile protiv rata, poput Jehovinih svedoka. A na kraju bilo je i puno etničkih Slovenaca koji su se bunili na jugu Austrije i koji su se u većini priključili partizanima.
Krug: Zašto mislite da je važno da se proširi znanje o tome šta su ova dvojica nemačkih vojnika uradili?
Robert Streibel: Vidite, bio sam deo jednog istorijskog projekta o jednom spomeniku u Vahauu. Taj spomenik je posvećen maloj grupi vojnika pod nazivom „Jokich“. Oni su imali spomenik u Vahuu i potpuno mi je neverovatno da je jedan takav spomenik postojao sve do pre godinu dana. Naime, na njemu se nalazio nemački šlem, zatim delovi u obliku hrastovog lišća, i natpis na kome je pisalo nešto u stilu: „Vojnici iz grupe Jokich su ratovali protiv bandita“. Meni je potpuno neshvatljivo da niko nije reagovao na to. Međutim, sada je spomenik promenjen i potpuno je drugačija situacija. Uporedo sa tim, vlada Donje Austrije je zamolila istoričare da utvrde šta je u stvari borbena grupa Jokich radila na Balkanu. Oni su najviše ratovali na prostoru Hrvatske, uglavnom protiv partizana. Prošle godine smo kolega i ja posetili mesta gde je ova borbena grupa prolazila i tamo smo naišli na sela koja su potpuno nestala nakon što su ih oni uništili. Dakle, nakon njihovih akcija sela više nije bilo, nije se obnavljalo. To je strašno i zato mi se čini da se sa ovim malim projektima može pokazati šta je bio rat na Balkanu i šta su austrijski vojnici radili na ovom prostoru. Važno je dokumentovati sve, jer se time otvara prostor za diskusiju, zbog toga što ovom pitanju nije toliko posvećeno pažnje u javnosti.
Sa ovim rečima sam se oprostio sa Robertom. One su me navele na razmišljanje da je upravo dokumentovanje najvažniji čin bilo kog događaja. Bilo da se radi o zločinu ili dobrom delu, izuzetno je važno ostaviti pisanog traga o njemu. Luis Mahrer je učinio pravu stvar kada je svoje životno iskustvo pretočio u knjigu koju ćemo uskoro imati prilike da čitamo. Time je sačuvao svoje ime, ali i ime njegovog saborca od zaborava, kao primer za buduća pokolenja. I to – onaj primer kako se i u vražjim vremenima ostaje čovek.
