KAKO JE NIKOLAS ZAVOLEO KRALJEVO

7. januar 2017.

Mladi Englez Nikolas Lakenbi, student doktorskih studija na Kembridžu, o tome zašto se doselio u grad na Ibru, gde će godinu dana pripremati doktorski rad za koji istražuje kako je pravoslavlje u Srbiji preživelo decenije ateizma

Najživopisnija iskustva na putovanjima obično se dešavaju slučajno, a stvari koje će učiniti da neku zemlju ili njen narod zavolite, retko su one koje su vas odvele tamo. Putopisci se uglavnom slažu sa ovim utiskom. Dvadesetosmogodišnji Nikolas Lakenbi iz Lestera, grada u centralnoj u Engleskoj – nije putopisac, ali je Srbiju zavoleo kada je pre četiri godine imao prvi susret sa našom zemljom. Nikolas je antropolog, sada je na doktorskim studijama na prestižnom Univerzitetu Kembridž, a u oktobru prošle godine doselio se u Kraljevo gde – istražuje pravoslavlje!  Nikolas će u gradu na Ibru boraviti godinu dana kako bi pripremio svoj doktorski rad posvećen opštoj temi „Hrišćanstvo i pravoslavlje u Srbiji posle socijalizma“. Druži se sa ljudima (više sa onima koje upoznaje sarađujući sa gradskim institucijama, ali mu za razgovore, kaže, fale i sasvim obični građani), ide na liturgije, upoznaje običaje, najjednostavnije rečeno – trudi se da pronikne u sve tajne religioznog života u savremenoj Srbiji.

– Ovo je tek početak mog rada na terenu, a nadam da će godinu dana biti dovoljno vremena da saznam sve što želim o vaašoj zemlji. Nakon toga, vratiću se u Englesku da pišem svoj rad i da, na kraju, odbranim doktorat – objašnjava mi Nikolas dok sedimo u lokalu na Trgu srpskih ratnika, u neposrednoj blizini spomenika posvećenog poginulima u ratovima za oslobođenje Srbije od 1912. do 1918. godine, popularnog “Milutina”. Kad smo dogovarali viđenje, Nikolas je predložio da se nađemo „kod Milutina“ o kojem je izučio sve što je mogao. Kad putuju, oni klasični turisti u nekom mestu vide samo ono što su došli da vide, ali ja shvatam da Nikolas nije samo običan turista.  On je putnik i to od onih koji, kad god su van kuće, otkrivaju sve što bi želeli da znaju o državama i mestima u koja su došli, zalazeći duboko i u dubinu sopstvene duše.

Neki od onih koje je već upoznao, bili su ubeđeni da je u Srbiju došao pun predrasuda o našoj zemlji.

– Smatrali su da sam imao negativan pogled na Srbiju, govorili mi: „Ti si Englez, zato tako misliš o nama!“ Ali, to su samo „predrasude o predrasudama“. Nisam nikada ništa loše mislio o vašoj zemlji ili Srbima, generalno. Možda je to i zato što sam mlad, pa se ne sećam ratova za jugoslovensko nasleđe devedesetih godina prošlog veka. Istina je da o Srbiji nisam znao gotovo ništa, ne učimo o tome u školi. Znao sam za bivšu Jugoslaviju, za Tita…  Na Balkan sam došao prvi put 2012. godine, kao turista. Bio sam sa prijateljima, želeli smo da putujemo. Automobilom smo obilazili Sloveniju, Hrvatsku, Srbiju. I – ne znam zašto, ja sam se ovde osetio dobro! U to vreme planirao sam da svoj doktorat radim u Rusiji, veliki sam rusofil. Tokom tog putovanja pomislio sam: „Možda bi bolje bilo da svoj terenski rad radim u Srbiji, da učim srpski jezik i da živim u ovoj lepoj zemlji!“ Rečeno-učinjeno, sada sam tu i srećan sam zbog toga – kaže sa osmehom Nikolas.

                                                „Mislio sam da je život u Srbiji lakši“

Kad sam se u razgovoru vratila na one koji mu „prišivaju“ navodne predrasude o Srbima i Srbiji, one što su sigurni da „sada kada nas je upoznao, o nama mora da misli mnogo lepše nego nekada“, zamolila sam Nikolasa da se zaista i priseti u kom se delu njegovo mišljenje o nama najviše promenilo:

– Dobro pitanje! Na samom početku, izgledalo mi je da je život u Srbiji lakši nego što jeste. Ovde su svi tako gostoljubivi i gostoprimljivi, opušteni i otvoreni. Ja sam se zbog toga osećao dobro, ali sada, kada živim ovde, osećam frustraciju ljudi koji se žale da je privreda propala, da posla nema, da je život težak. Vidim to i sam, ali – to uopšte nije očigledno na prvi pogled. Čak i u Kraljevu, za koje ovdašnji stanovnici kažu da je grad propadanja, izgleda kao da je sve u radu: blješte izlozi, pune su radnje, puni su frizerski i kozmetički saloni. Lep je grad, baš lep, ali kada uđete u ovdašnje lokale i u njima se srećete i razgovarate sa ljudima, vidite da ima puno ljudi koje je zahvatila apatija. Ja to nisam ni video, niti shvatio odmah.

Iako Nikolasa pitam zašto je za izučavanje pravoslavlja i traganje za odgovorom kako je pravoslavlje u Srbiji preživelo decenije nametnutog ateizma u periodu socijalizma, izabrao baš Kraljevo, njegov  odgovor već naslućujem, jer se iz lokala u kojem sedimo vide obrisi vekovima stare Žiče, Studenica nam je skoro u komšiluku, kao i brojne druge crkve i manastiri.

– Da, naravno da me je to dovelo u Kraljevo. Bio sam svestan da Beograd možda jeste fascinantan grad, ali za izučavanje pravoslavlja – nije reprezentativan. Osim toga, mene zanima upravo ovaj postotomanski deo Srbije, a Vojvodina i ostali delovi koji su bili pod austrougarskom vlašću – priča su za sebe. Tražio sam neko mesto za svoj terenski rad u Centralnoj Srbiji: Kruševac, Čačak, Kraljevo. Odabrao sam vaš grad zato što su u njegovoj neposrednoj blizini Žiča, Studenica, Maglič, manastiri Ovčarsko-kablarske klisure. Istražujem odnos prema prošlosti, šta ljudi duguju prošlosti i svojoj istoriji, a Kraljevo kao duhovni centar Srbije idealno je mesto za to. Osim toga, možda su ljudi u ovom kraju religiozniji, nego na severu Srbije – kao da se pita moj mladi sagovornik.

Zanimaju me i njegova saznanja do kojih je došao za ovih nekoliko meseci koliko živi pod našim parčetom neba, jer želim da znam da li i jedan stranac u Srbiji vidi ono što Srbima mnogi zameraju, to „pomodno“ pravoslavlje koje prečesto podrazumeva da više slavimo dobru slavsku trpezu, nego sveca i svoje pretke?

– Pravoslavlje je fascinantna tema, jer su veze između naroda i religije vrlo krepke. Kada sam krenuo sa istraživanjem, nisam znao gde da počnem. Mogu da idem na liturgiju svake nedelje i da razgovaram sa ljudima koji na liturgije takođe dolaze, ali – u Srbiji ima puno ljudi koji nikada ne idu na liturgiju, a sebe smatraju pravoslavcima. Oni i jesu pravoslavci, jer – ko sam ja da o tome sudim, ali to je neka druga vrsta pravoslavlja. Zato moje istraživanje neće biti lako: pravoslavlje je svuda, ali njegove se forme razlikuju. Mene zanimaju i veze između religije i tradicije, pa je možda lakše da o pravoslavlju razmišljam i kao o kulturnoj tradiciji, a ne samo iz duhovne perspektive. Nadam se da ću idućih meseci biti u mogućnosti da to još bolje sagledam. Pravoslavlje ima i materijalni aspekat koji sagledavamo kroz očigledne stvari: ikone, mošti, ali kada svake nedelje stojite na liturgiji shvatite da pravoslavlje donosi i veliki mir, i radost! To mi se neizmerno dopada. Nisam pravoslavac, još uvek nisam, ali nisam osećao ranije tu vrstu mira i duhovne radosti. U pravoslavlju j vidim i osećam i veliku slobodu.

„Englez? Ti si špijun?“

Otkad živi u Kraljevu Nikolas je obišao sve duhovne hramove gradu i oko njega, u Kruševcu i okolini, posetio manastire Ovčarsko-kablarske klisure. Prisustvovao je liturgijama u gradskoj Crkvi svete Trojice, Žiči, Hramu spaljivanja moštiju svetog Save, čest je gost u Duhovnom centru „Vladika Nikolaj Velimirović“. Raduje se, kaže, što na liturgijama zatiče veliki broj ljudi koji su otvoreni za komunikaciju i zato se osećao kao dobrodošao.

– Neki ljudi misle da sam ja neka vrsta sveštenika, ali – ja sam antropolog i trudim se da na stvari gledam realno, da saslušam sve i da ozbiljno proučavam sve o čemu od  ljudi saznajem.

U želji da prikupi što više materijala za rad na svojoj doktorskoj disertaciji, Nikolas razgovara sa građanima Kraljeva, čita dnevnu štampu i lokalne portale, razgovara sa zaposlenima u kraljevačkom Narodnom muzeju i Gradskoj biblioteci.

– Većina tih ljudi završila je studije, imamo puno zajedničkih tema, ali još uvek teže dolazim do onih koji su takozvani „običan svet“. Nadam se ću i njih, vremenom, sve više upoznavati. Ima, naravno, onih koji su i dosta skeptični, pa me pitaju: „Englez? Zašto si došao ovde? Špijun? Pogledaj šta su nama uradili Englezi 1999, godine?“, ali ja zaista takva pitanja doživljavam više kao šalu.

Od hrane, kaže Nikolas, najviše mu nedostaju indijska hrana začinjena karijem i neki ljuto-slatki ukusi kakvih u Srbiji nema, kao i maternji jezik.

– Ovde sam i treba da govorim srpskim jezikom, pa mi ponekad nedostaje onaj izvorni engleski humor, ali, generalno, zaista dobro živim ovde. Već sam navikao na život u Kraljevu. Smeta mi jedino kada moram da se borim sa administracijom, u pošti, u policiji. Ljudi su simpatični, ali nekada mi nije jasno šta sve treba da uradim, da pribavim, pa predugo čekam u redovima. U Engleskoj taj sistem bolje funkcioniše, ali s druge strane, vi imate i neku slobodu koje u Engleskoj nema. Da, i ja se ovde osećam slobodnim, a često čujem i ljude da govore. „Mi smo slobodni!“ Navikao sam na život u Londonu, u Kembridžu, svakog dana bar po sat vremena u prevozu, kada imam vremena da čitam. Ovde mi je sve blizu, pa mi je ritam života potpuno drugačiji. Primetio sam, mada je to potpuno paradoksalno, kako sam, dok sam živeo u Beogradu, imao više vremena. Jer, u Beogradu ljudi uglavnom nemaju vremena za razgovor, za kafu, intervju. U Kraljevu će ljudi rado izdvojiti vreme za mene. Zato je moj život u ovom gradu vrlo intenzivan, svakog dana imam obaveza i oko sebe ljude raspoložene za saradnju.

Na pitanje mogu li Engleska i Srbija u nečemu i da se porede, Nikolas, kaže da mu najpre na pamet pada sumnja i jednog, i drugog naroda u Evropsku uniju, odnosno rast evroskepticizma u obe zemlje:

– Da ste me početkom prošle godine pitali da li će Engleska ostati u EU, rekao bih da sigurno hoće, ali zbog Bregzita koji se u međuvremenu desio, vidim sličnosti između Engleske i Srbije. U Kraljevu i u Engleskoj slušam gotovo identične stvari kad je u pitanju stav građana prema EU. Čuvena je i ta engleska ironija, a ja vidim tu istu dozu ironije kod vašeg naroda, slični smo po tome.

„Moja kuća je sada ovde“

Ne dopada se Nikolasu animozitet koji postoji između Srba i Albanaca, ni to kako Srbi, s prezirom zovu Albance Šiptarima.

– Razumem ja, naravno različita istorijska iskustva i da za mržnju postoje razlozi, ali opet želim da verujem, iako ne sudim nikome, da nisu svi pripadnici drugog naroda neprijatelji, bili oni Albanci ili Hrvati. Trudim se da to shvatim. Ne tvrdim, naravno, da u Engleskoj postoji samo tolerancija, ali nema loših stvari u govoru. Priča o istoriji Kosova i Metohije i njegovoj sudbini mi je poznata. Ovde slušam srpski pogled na nju, a u samoj pokrajini sam bio nekoliko puta. Teško se danas živi na  Kosovu i Metohiji, a ja nisam od onih koji će, dok je u Srbiji govoriti „Kosovo je Srbija“ i nešto potpuno suprotno dok je na Kosovu. Takođe, ne mogu da kažem ni da je Kosovo normalna država, jer se vidi da tamo nešto nije u redu. Možda je meni lakše zato što mogu da vidim različite strane iste priče. I Albanci o Srbima loše misle i govore, a ja i dalje tragam za istinom.

Nikolas ima više mentora, a glavni je profesor koji godinama istražuje hrišćanstvo. To što i Nikolasa zanima hrišćanstvo kao religija, moj sagovornik vezuje za iskustva iz ranog detinjstva.

– Išao sam kao dete u anglikansku crkvu, u koju su me vodili moji roditelji i čak i dok sam bio sasvim mali – bio sam svestan da na svetu postoje druge veroispovesti. Uvek sam imao puno pitanja o tome. Pravoslavlje je za mene zanimljivo, zato što to jeste ista religija kao moja, nije islam ili budizam, ali je istovremeno i potpuno drugačija u odnosu na anglikansku crkvu. Sve je još zanimljivije sada kada me zanima religija socijalizma, šta se dešava sa duhovnošću posle perioda dugog ateizma.

Za Nikolasa je, kaže, bilo veliko iznenađenje kada je saznao da je prosečna plata u Srbiji oko 350 evra, ali da ima mnogo onih koji nemaju ni toliko, zato što ne samo da imaju manju ili neredovnu platu, nego nemaju ni posao, niti ima šanse da ga nađu. Zato se u šali govori kako one koji dolaze iz inostranstva najviše zanima kako građani Srbije mesečno potroše 1.000 evra, a zarade 300.

– To je i za mene velika tajna, to bi samo po sebi, takođe, moglo da bude tema jednog doktorata – smeje se moj sagovornik, dok pokušava da dokuči taj, kako kaže „srpski sikret“.

– Trudim se da sa ljudima razgovaram i o politici, jer je 90-tih godina prošlog veka, srpska politika bila dramatična i sve je interesovala, bar je takvo mišljenje o vama postojalo. Sada, kada se trudim da povedem neki razgovor o politici, ljudi odmahnu rukom i kažu: „To je sve politika, pusti to, nama to nije zanimljivo!“ – prepričava Nikolas dok se ja preispitujem za razloge koji su proizveli da narod, kojem očigledno nije dobro, više kao da nema ni snage, ni volje za promene.

Sa razgovora o poltici skrenusmo na priču o lepoti srpskih devojaka, o činjenici da, kako Nikolas kaže, prema Kraljevu sada više ne može da ima čisto naučni odnos.

– Moja kuća je sada ovde, jer živim tu.  Naravno da ću morati da pišem nešto naučno i ozbiljno o svemu ovome, ali definitivno, ja se ovde ne osećam kao stranac! Ljudi me vole, žele da pomognu, gotovo svako zna nekog „ko može da pomogne“, takvi su Srbi – kaže Nikolas za kraj našeg razgovora, dok se ja osmehujem, jer shvatam da je upravo u poslednjoj rečenici priznao da nas je upoznao i po našoj čuvenoj „znam čoveka, računaj da ti je taj posao završen“. 

Pozdravljamo se do, sledećeg viđenja, jer – viđaćemo se još: Nikolasu želim da omogućim da kao gost iskusi kako izgleda obeležavanje krsne slave, krštenje, svadba, Badnji dan i Božić, svaki od naših običaja koje bi želeo iskustveno da oseti. A već sada, posle relativno kratkog poznanstva znam da je moj susret sa Nikolasom dokaz da su otisci koje neki ljudi ostavljaju na nama – večni, odnosno traju dok i mi postojimo. Jer, Nikolas će o mom narodu u svom doktoratu s ljubavlju ispičati priču kakva, da nije njega – ne bi postojala. Zato je Nikolas dokaz da ono što učinimo samo za sebe, gotovo uvek umire sa nama, a ono što smo učinili za druge – ostaje besmrtno.

M. M. Dabić