piše Rade Velizarov Erac
Hans lagano ustade i skide Firerovu sliku sa zida, razlete se staklo po onoj sali, a na papiru koji mi je dao pisalo je da svu imovinu, posle smrti svojih sinova, ostavlja meni; ostavio mi je mesec dana da razmislim, pre no što Rusi pređu granicu
Ja sam ti, Radovane, zarobljeništvo proveo u Nemačkoj… Na imanju Hansa Gertroda, u Bavarskoj.
Švabe su ti bile čudo od naroda. Kod nas su volovi vukli zapregu, a kod njih sam naučio da vozim trakto. Kod nas su srpom žnjeli žito, a oni su imali kombajn, mi smo na guvnu pšenicu odvajali, a oni su imali vršalice. Narod, bre, napredan i disciplinovan.
Hans je bio gospodin čovek. Uvek zategnut, pedantan, obrijan, sa šeširom na glavi. Žena mu beše bolešljiva…
Imanje veliko. Dokle okom gledaš sve je bilo njegovo, a zemlja ravna k’o tepsija.
Imao, kao sneg, bele konje… Za njih sam ja bio zadužen, jer, od sve posluge, jedino je u mene imao poverenja. Valjda zato što sam brzo svikao taj švapski jezik, pa sam već, pred kraj četrdeset i druge, govorio nemački, gotovo kao srpski.
Gostinska soba je bila prostrana, u uglu kamin, veliki trpezarijski sto od hrastovine, stolice u duborezu. Iznad kamina, okačena dvocevka i karabin.
Na zidu, velika Firerova slika, sa pogledom ukoso i podignutom rukom.
Ispod nje, slike trojice Hansovih sinova, sva trojica u uniformi. Kad sam došao, crna traka je bila preko slike najmlađeg, Fridriha… Poginuo, još, kad je Hitler krenuo na Poljsku.
Negde pred kraj četrdeset i treće, javiše da je poginuo i najstariji gazdin sin, Joška. Negde, tamo ispred Staljingrada.
Posle petnaest dana dovezli su limeni sanduk.
Još jedna crna traka, preko slike…
Švabe su ti, Radovane, hladan narod. Ne može na njima da se vidi, bol i tuga. Ovde, kod nas, nesrećnog čoveka poznaješ na puškomet. Čim vidiš nekoga sa bradom i u crnoj košulji, znaš da ga je velika nesreća pogodila. Kod njih tako nije.
Uoči katoličkog Božića, te četrdeset i četvrte, javiše mi da hitno dođem u gazdine odaje. Taman sam bio istimario belce i položio im detelinu u jasla.
Pred vratima sazuh blatnjave opanke.
Hans je sedeo za stolom. Sam… Ispred njega papir i kristalna flaša, sa francuskim konjakom.
Rukom mi pokaza da sednem i natočim sebi.
On lagano ustade, pope se na stolicu, te skide Firerovu sliku sa zida i baci je na pod. Razlete se u paramparčad staklo po onoj sali. Shvatio sam…
Papir je bio moj. Na njemu sve potanko napisano… 
Svu imovinu, posle smrti svojih sinova, Hans ostavlja meni, hektare zemlje, kuću, štale, voćnjake i šumu… rogatu stoku i bele konje. Moja je bila obaveza samo da ga pogledam u starosti i sahranim.
Ostavio mi mesec dana da razmislim, pre no što Rusi pređu granicu.
I razmislio sam …
Tuđa nesreća, moj Radovane, nikom sreću donela nije.
Srbin sam ja…
To sam i ostao, a švapski jezik sam, aman, zaboravio,
Tako mi je ispričao Mitar..
