17. april 2020.
Ovog proleća neki nemaju priliku poslednji put da dostojno isprate najmilije, mnoge trudnice strahuju još više, neki su tužni zbog otkazanih slavlja, propalih biznisa i nemaštine, a mnogi zbog toga što je ova pandemija zlo koje je razdvojilo ljude, sva ostala su nas, kažu, nekako, spajala
Ovog proleća, usled pandemije koronavirusa, ima dana kada izgleda da je život – usporio ili sasvim stao. Nevidljivi protivnik koji je do danas odneo 110 života u Srbiji, na najrazličitije načine, poigrao se i sa mnogim ljudskim sudbinama, a sugrađani sa kojima smo pričali, vidno uzmireni iščekaju dan kada će “sve ovo da bude juče“. Većina anketiranih Kraljevčana, pogotovo onih koji nemaju dvorište, pa će naredne dane provesti “zarobljeni” u stanu, navodi da im teško pada proslava najvećeg hruščanskog praznika Vaskrsa u improvizovanim, karantinskim uslovima.
Uoči vaskršnjih praznika navikli smo na potpuno drugačiju sliku grada u odnosu na onu koju su zatekli svi koji su se ovih dana našli na kraljevačkim ulicama. Sa lepim vremenom, u ,,normalnim” okolnostima, grad na Ibru bio bi krcat ljudima svih generacija, kako ,,lokalaca” koji užurbano tragaju za namirnicama za uskršnju trpezu , tako i onih koji su, tradicionalno, došli ,,sa strane” da u rodnom gradu proslave praznik. Gužve na pijaci obično su počinjale već od Velikog četvrtka, bašte kafića i saloni lepote radili ,,punom parom”, a Omladinska ulica vrvila je od dečje graje i prolaznika koji su rastererećeno ćaskali bez propisane ,,socijalne distance”.
Nažalost, ovog proleća sve one uobičajene aktivnosti su nam nedostižne, a Kraljevčane, reklo bi se, ponajviše brine to što ne vide uskoro ,,kraj” ovoj pandemiji. Uz to, većina sebi postavlja pitanje ,,Šta posle?”. Mnogi ne kriju da su zabrinuti, kako za svoje, tako i za psihičko zdravlje onih članova porodice, kojima je ova pošast, gotovo preko noći, promenila živote iz korena.
Jedna od njih je i gospođa Mira, radnica u trafici u Hajduk Veljkovoj ulici u Kraljevu. Njena deca u ,,belom svetu” ostala su bez posla, pa su oboje vratili u porodični dom u Kraljevo. Iako je, sa jedne strane, kaže, srećna što će ovaj Vaskrs, posle osam godina provesti u krugu najbližih, ovakav splet okolnosti, pre samo dva meseca nije mogla ni da zamisli, a neizvesnost je ,,ubija”.
– Kćerka je otišla u Austiju pre osam godina, jer ovde nije mogla da se zaposli, a nema gde, ako mi veruješ, nije konkurisala. Svi su tražili prethodno radno iskustvo, a gde da ga stekne sa 22 godine, koliko je tada imala. Tamo je radila razne poslove, od kafića do čuvanja dece, da bi se na kraju zadržala na održavanju nekoliko motela koje drže naši ljudi i bila je zadovoljna uslovima. Prošle godine je odvela svog mlađeg brata. Sada su oboje ovde,a šta će se dalje dešavati – ne znam. Kako sama kaže, lepo joj je kada dođe ovde na nekoliko dana, ali tamo je stekla nove prijatelje, navike, sve ja to razumem, a kao svaka majka, želim da mi deca budu srećna, gde god bila – iskrena je naša sagovornica.
Njena komšinica, baka Ruža, mart 2020. godine, pamtiće kao jedan od najbolnijih meseci u životu, jer osim što je ostala bez supruga, sa kojim je 52 godine delila i dobro i zlo, sada (budući da je starija od 65 godina), uprkos svim naporima porodice, nije uspela da dobije slobodnih nekoliko sati od nadležnih organa, kako bi mogla da poseti mesto na kojem joj počiva njena srodna duša.
– Sreća u nesreći je što smo ga ,,ispratili” na onaj svet, onako kako dolikuje, dostojanstveno, samo tri dana pre nego sto je uvedeno vanredno stanje. Najveća želja mi je bila da odem juče bar na četrdesetodnevni pomen, ali nisam dobila dozvolu da izađem iz kuće, zbog svojih godina. Sve ovo i dalje zamišljam kao nekii ružan san i čekam kada ću da se probudim. Ne smem ni da zamislim koliko je bolno za one porodice koje se sa svojim ukućanima opraštaju tokom vanrednog stanja i novih propisa. Šta ćeš, čovek izgleda i nije svestan koliko je nemoćan, dok ga ovako nešto ne zadesi. Preživeli smo i bombardovanje, inflaciju, ali ovo je potpuna neka druga dimenzija problema. Ovaj Vaskrs, za mnoge će biti posebno tužan – setno govori baka Ruža, dok zamišljenim pogledom zuri negde u daljinu.
Ona navodi i da za svojih sedamdeset godina nije imala priliku da se susretne sa sličnom pojavom koja na jeziv način, udaljava ljude jedne od drugih:
– Za vreme ratova, sankcija, inflacije i NATO bombardovanja, bili smo nekako još više upućeni jedni na druge. Te nesreće su nas zbližile, posećivali smo se, družili, pomagali, a sve ovo što se sada dešava je kao na filmu.
Slično mišljenje ima i gospođa Zoka, radnica u bio-šopu, koja broji dane da završetka vanrednog stanja i trenutka kada će posle mesec i po dana, da vidi svoje unučiće, ali i najmlađu među njima – devojčicu Janu, bebu od nepunih mesec dana.
– Da mi je neko pričao da ću biti potpuno izolovana od najvoljenijih, ne bih verovala. Do sada se podrazumevalo da dolaze deca kod mene na nedeljni ručak na Vaskrs. Sva sreća, pa postoji taj Viber, da mogu da ih ,,vidim” kada ih se poželim. Ovo malo još nisam videla, jer sam zbog prirode posla stalno u kontaktu sa ljudima, od kojih i dalje određeni procenat ne nosi zaštitne maske – kazala je Zoka.
Prema njenim rečima, za razliku od mnogih objekata koji su od proglašenja vanrednog stanja ,,pod ključem”, prodavnice ,,zdrave hrane”, kao i samoposluge i piljare, imaju posla, a posebna ,,navalica” je bila sada, uoči najdužeg, troipodnevnog policsjkog ćasa.
– Ljudi stoje u redovima i po 20 minuta, a od kada su zatvorili pijac, sve je više novih mušterija. Žene farbaju jaja i spremaju kolače za praznik i pored ove situacije. Ne žele da se skroz udalje od tradicije, što je za svaku pohvalu, ali je činjenica da se kupuju znatno manje količine nego prethodnih godina. Ostaje nam da se nadamo da će se ova agonija uskoro završiti i da ćemo se oprostiiti od života sa maskama – dodala je prodavačica.
Brigu ne krije ni Tatjana Korićanac, buduća mama, koja će tačno na Vaskrs ući u deveti mesec trudnoće. Preko grupa na društvenim mrežama redovno se, kaže, ćuje i sa drugim trudnicama iz Kraljeva. Razmenjuju iskustva i informacije koje bi im mogle biti od koristii u ovoj, potpuno nepoznatoj situaciji za sve njih.
– U toku prve trudnoće nisam znala šta me čeka pa sam dane u kojima me uhvati panika, provodila u kupovini stvarčica i opreme za bebin dolazak. Za drugu sam bila koliko-toliko spremna, Sada, opet, ne znam šta me čeka. Kažu da ova bolest nije opasna za novorođenčad, ali ko će znati. Izašla sam da kupim farbu za jaja i to je moje današnje kretanje. Još su više u strahu one trudnice, koje su u četvtom-petom mesecu, zato što su mnoge privatne ginekološke klinike kod kojih prate trudnoće zatvorene, a u državnim ustanovama se rade uglavnom hitne intervencije. Svaka majka želi da zna da je sa njenom bebom sve u redu, a kada ne zna, pogotovo u ovim okolnostima, nastaju crne misli. Kada se sin rodio, pravili smo feštu sa 70 ljudi, za rođenje kćerke takođe, a ovaj put proslava rođenja našeg novog člana porodice, sačekaće do jeseni – smatra naša sagovornica, koju smo zatekli, sa ,,stomakom do zuba” i kćerkom od pet godina, kako čeka u redu ispred obližnje samoposluge.
Zbog vanrednog stanja, otkazane su i sve proslave do daljeg, što podjednako brine, kako zaposlene u lancu organizacije proslava (zakupaca svečanih sala, konobara, muzičara, fotografa, dekoratera, frizera, šminkera…), kojima je sezona verovatno u potpunosti propala, tako i buduće mladence, od kojih su mnogi pre više od godinu dana, krenuli za pripremama za dan kada će izgovoriti sudbonosno ,,da”. Kraljevčanka, Tamara Rudinac je svadbu zakazala za 6. jun i još je u neizvesnosti da li već sada da otkažu venčanje i o tome obaveste zvanice ili da saćekaju još koji dan i vide kako će se situacija sa koronavirusom dalje odvijati.
– Znam da se ljudi susreću sa mnogo većim problemima trenutno i ne bi bilo u redu da “kukam”, ali ja sam od onih devojaka, koje su još kao devojčice maštale o svom venčanju i svaki detalj sa uživanjem osmislile do perfekcije. Smejali su nam se što smo sve toliko unapred rezervisali, ali sam želela da budem sigurna da nas ništa ne može iznenaditi. Očigledno da može. Sa druge strane, sve i da se okonča vanredno stanje uskoro, verujem da pola gostiju ne bi došlo iz straha od virusa, a trenutno nam, čak i po cenu da do tada sve ovo prođe, deluje nezamislivo da se 300 ljudi okupi na jednom mestu. Znam da su drugim parovima iz restorana ponudili četvrtak i petak u oktobru, kao alternativu, ali mi nismo za tu opciju. U junu je tata trebalo jednu kćerku da uda, a drugu da pošalje na matursko veče, ali očigledno da se nisu sve kockice još poklopile. Ostaje nam da čekamo da pandemija prođe i svet ozdravi – kroz blagi osmeh, istakla je naša sagovornica.
Ispred zgrade u kojoj stanujem, bračni par u ranim šezdesetim godinama, u zelenom ,,kecu”, brzinski pakuju stvari u gepek i kreću prema nedovršenoj vikendici u selu Vraneši, željni vazduha i života van zatočeništva.
– Sada smo pokupovali šta nam treba za narednih par dana i krećemo ovom ,,limuzinom” da stignemo u Vraneše pre policijskog časa. U poslednjem trenutku smo rešili da tamo provedemo karantin. Tamo nemamo kupatilo, nikako ne stižemo da uvedemo struju, ali sve je humanije od života u zatočeništvu, među četiri zida i uz televizije sa kojih plaše ovaj napaćeni narod. Idemo da se odmorimo od svega na par dana, a po svemu sudeći, možda se vidmo tek kada sve ovo prođe – odgovorio mi je komšija Ljupče ponosno, pre nego što su krenuli ka vikendici.
Briga, neizvesnost, iščekivanje – tri su stavke, koje će tokom ovih vakršnjih praznika, obeležiti dane mnogih Kraljevčana. Ali, Vaskrs je i jeste praznik radosti, ljubavi i sloge. Možda nam baš ovaj “karantinski” Vaskr omogući da shvatimo da ta poruka nije sastavljena samo od reči, već i od čistih emocija koje, po predanju, slave povratak Isusa Hrista u život. Možda nam se, ako naučimo da čujemo i ono što da sada nismo mogli ili umeli, vrati bar deo bezbrižnosti života koji je, sa današnje tačke gledišta, većina nas imala do pre samo mesec dana.
Jovana Ristić
foto: ilustracije (Pixabay)
