5. septembar 2020.
Zašto Katarina Jevtović, koja sama, nedaleko od Kraljeva, vodi skromno seosko imanje u kojem životinje šetkaju, kljucaju i brste uglavnom prirodnu hranu (i sve imaju imena), ne može da zamisli život u gradu?
“Ako ti neko kaže da si koza, to da primiš kao kompliment! A ako ti kaže da si ćurka ili kokoška, to je već ozbiljna uvreda.”
Ovo mi je rekla Katarina Jevtović iz sela Samaila kod Kraljeva. I ja joj verujem. Ne zato što Katarina ima neku grandioznu farmu ili veliki biznis sa kozama, ćurkama i kokoškama. Naprotiv, ima ih tek po nekolicinu. Ali svaku poznaje u dušu!
– Koze su uporna, inteligentna, snalažljiva bića. Mile su, drage i nestašne, koza može i na vrh kuće da se uspentra! – sa ljubavlju nam priča Kaća.
Ona ima nesvakidašnji odnos sa životinjama i time je privukla našu pažnju. Većina životinja je u takozvanom slobodnom uzgoju, što znači da se šetkaju, kljucaju i brste uglavnom prirodnu hranu. Zato su i njihovi proizvodi zdravi. Kaća sa njima razgovara, tepa im, mazi ih, a mnoge od njih je i spasila sigurne smrti. Naravno da sve imaju imena.
Katarina Jevtović sama vodi skromno seosko imanje u Samailima, na 20-ak kilometara od Kraljeva. Društvo joj pravi sedam koza rase alpina, četiri krmače – od kojih su dve moravke (domaća autohtona sorta), zatim 16 ćurki, 130 tovnih pilića i desetak koka nosilja. I šest pasa koje je spasila lutalačkog života. Ima Kaća i tri hektara zemlje, koju, kako kaže, nije u stanju da samostalno obrađuje, pa daje u zakup:
– Ja se toliko borim da ostanem ovde i da se izdržavam od svojih proizvoda. Želim da ljudima ponudim zdravu i kvalitetnu hranu. Ja sam od onih koji vole dobro da jedu, ali žele da znaju šta unose u sebe. Ne može isto da bude jaje kokoške koja nije videla sunce, ni okusila travu, kao od moje kokoške slobodno šeta, jede prirodnu hranu i nosi jaje tamo gde joj nagon nalaže.
Koncentrat nikad nisu okusile ni Kaćine najbolje drugarice – koze. Druženje je počelo silom životnih (ne)prilika – ocu je svojevremeno iz zdravstvenih razloga preporučena surutka od kozjeg mleka, pa je tako pre pet godina u domaćinstvo stigla najpre Drugarica Jare, teška tek kilogram. Zatim sa farme za klanje spasava Selfušu Malenu (nazvanu tako jer voli da pozira), Lilu uzima od osobe koja je odustala od gajenja koze, pa je Katarina spasava ražnja… i tako su stizale jedna za drugom. Danas Kaća sa njima provodi najveći deo dana.
Tako skupljene sa raznih strana, ove koze nisu vrhunska grla, ali su se zato pokazale vernim i korisnim drugaricama. Katarini su otvorile vrata mnogih domova:
– Imam kozje mleko i surutku, mladi i stari sir i specijalnu vrstu italijanskog kozjeg sira kaprino. U početku je bilo teško pojaviti se sa kozjim proizvodima. Do pre dve godine se događalo i da bacim sir, a onda sa porastom svesti o značaju zdrave hrane, povećala se i potražnja za kozjim proizvodima. Imam uglavnom stalne korisnike u Kraljevu, a na dva meseca nosim proizvode i u Beograd. Mada je moja proizvodnja mala i nestabilna: u najboljim nedeljama kada su sve koze u punoj laktaciji, imam i do 150 litara mleka nedeljno. Ali, zato na primer ovih dana duplo manje od toga.
KOZJI KAČKAVALJ KAPRINO
Onima koji bi prvi put da naruče, ali su nesigurni da li će im se dopasti, Katarina ponese parče sira ili malo mleka da probaju. Prenosi nam i savet kako treba koristiti surutku:
– Surutka se pije isključivo mlaka, hladna može da bude teška za želudac! To mi je rekao jedan stari kozar i to je potvrdilo i moje iskustvo.
Kaćin specijalitet je kozji sir kaprino (italijanski “caprino”). Prošle godine je posetila Italiju i tamo “pokupila” recept… onoliko koliko su domaćini hteli da otkriju, jer kozji sirevi su u Italiji vrlo prestižna roba i svako domaćinstvo ima svoju malu tajnu u proizvodnji kaprina.
Kao ljubiteljka jakih sireva jedva sam čekala da probam kaprino. Ali moja nepca su doživela blagi šok – ovo tako gorko! Kaći sam otvoreno rekla da mi se ne sviđa, pa sam nastavila sa klasičnim zrelim kozjim sirom. Onda sam ipak ponovo pružila ruku ka parčencetu kaprina. Posle nekoliko zalogaja, ponovo. Pa opet i opet! Neverovatno – ono što u prvi mah deluje kao neprijatna gorčina, zapravo se pretvara u neku prijatnu aromu koju sam sa uživanjem osećala u ustima narednih nekoliko sati. Divno gurmansko iskustvo!
Znala je Katarina da će to tako biti, zato je onako mirno prešla preko moje spontane kritike.
– Kaprino samo izgleda kao kačkavalj, a zapravo je sir. U njemu nema nikakvih dodataka, samo kozje mleko, so i maja, ali se suši 45 do 60 dana. Za kilogram kaprina potrebno je 10 do 12 litara kozjeg mleka! Ovo parče koje si probala je od vrlo zrelog komada koji stoji nekoliko meseci. Zato ima tako intenzivan ukus i za moju je ličnu upotrebu. Mlađi kaprino je puteraste strukture, blažeg ukusa i korisnici postaju pravi zaljubljenici.
Katarina je ponosna i na svoje krmače – Laki, Liki, Patu i Negru, od kojih su ove poslednje dve umatičene kao rasa moravka. Moravke su autohtona vrsta u ovom delu Srbije. Kaća kaže da imaju dosta masnoće, ali kao i mangulice sa više dobrog holesterola, da im je meso jake arome. Vrlo su otporne na naše klimatske uslove, blage zime mogu čak i napolju da provedu, i zato su manje podložne bolestima, pa je njihovo meso zdravije.
ŽIVOT ŽENE NA SELU
Katarina Jevtović je svojevremeno studirala Poljoprivredni fakultet i živela u beogradu nekoliko godina. Sticajem životnih okolnosti, zbog bolesti oca i majke, vratila se da ih neguje. Zašto je tu i danas? Jer koliko god da deluje idilično, život žene na selu nije lak ni tamo gde ima pomoći drugih članova domaćinstva, a kamoli ženi samoj.
– Život žene na selu je težak. Žena na selu je sto posto degradirana. Ali zavisi šta neko želi od života, da li je odabrao ono što voli. Ja sam odabrala ono što volim – slobodu, prirodu, ljubav prema ovakvom životu – i to je ono što me ovde drži. Ne volim grad.
Priča nam Katarina da muškarci na selu nisu baš kavaljeri i da vrlo često majstori hoće više da naplate kad vide da pregovaraju sa ženom. A opet ima i ljudi sa kojima se dobro slaže i ispomaže:
– Da bi žena na selu bila poštovana, ne sme da povije kičmu ni pret kim, ali mora mnogo da podmetne leđa.
Katarina Jevtović je i ekolog. Priča nam da je mnogo ljuti koliko ljudi prljaju zemljište i naročito reke, pa svojim kozama ne da ni da piju vodu iz obližnjeg potoka.
Njena FB stranica preko koje smo se i upoznale, zove se Seljančica Koza-roza. Nisam ni pitala ko je Roza, jer se podrazumeva da je neka od onih sedam koza. Greška! Koza-roza je, zapravo, jedan od šest pasa koje ima Kaća. Pas je spasen sa ulice i narandžaste je boje. Pošto naša domaćica ne voli tu boju, kerušu je nazvala Koza-roza.
Katarina Jevtović planira da kupi još tri koze, jer bi onda bilo isplativo da više uloži u prateće objekte za proizvodnju sira. Od srca želimo ovoj hrabroj ženi da u tome uspe.
Radmila Vesković
. Bravo
. Svaka čast, držimo vam palčeve.