2. oktobar 2020.
Na Fakultetu za mašinstvo i građevinarstvo u Kraljevu na studijskom programu Mašinsko inženjerstvo juče je u anfitetatar sela 50. generacija brucoša; među njima je sa indeksom bio i jedan vitalni gospodin koji je odudarao po godinama i držanju
Rade Božić nije od onih koji su rešili da pod stare dane iz nužde ili hobija dođe do diplome. Gospodin Božić je to obavio pre više od četiri decenije, kao student prve generacije kraljevačkog odeljenja Mašinskog fakulteta u Beogradu.
Na njegovom indeksu je upisan datum 3. 11. 1970. godine. Tako je diplomirani mašinski inženjer Rade Božić svedok razvoja Mašinskog fakulteta od vremena kada su studenti sedeli u učionici u okviru Fabrike vagona, do današnje savremene zgrade i laboratorija.
– Moja sestra je otišla na studije u Beograd, ali ja ni tada nisam voleo gužvu i strku velikog grada. Pošto sam završio srednju tehničku školu, otvaranje Mašinskog fakulteta u Kraljevu je za mene bilo idealno rešenje. U prvoj generaciji bila su upisana 44 studenta, od kojih je 29 radilo u Fabrici vagona, a nas 15 je upisalo nakon srednje škole. Iz te prve generacije izašlo je 27 diplomiranih mašinskih inženjera. Nastavu i ispite su nam držali profesori sa Mašinskog fakulteta u Beogradu i kvalitet nastave je bio veoma visok. Sećam se da sam od 35 ispita 22 polagao u Beogradu tako da su i kriterijumi bili visoki. Sa većinom studenata iz moje generacije ostao sam u kontaktu do danas – priča za portal “Krug” inženjer Božić.
Ono što nije bilo isto kao u Beogradu jesu prostorni uslovi. Seća se da je nastava najpre bila u jednoj velikoj kancelariji Fabrike vagona pretvorenoj u učionicu, zatim u Domu društvenih organizacija, pa na kraju i u Domu narodne tehnike, a jednu celu godinu su na vežbe išli u Kragujevac. S druge strane, kao veliku prednost studenata u Kraljevu u odnosu na one u Beogradu ističe vezanost za Fabriku vagona.
– Imali smo uslove za ozbiljnu praksu, pa smo u praktičnim delovima ispita imali bolje rezultate nego kolege u Beogradu. Još od srednje tehničke škole ja sam bio u pognima Fabrike vagona, sećam se da sam predmet ‘mašinski elementi’ položio na znanje koje nam je u srednjoj školi preneo profesor Mandić. Bili smo dobri iz statike, otpornosti materijala, mehaničke obrade… Nikad nisam zažalio što nisam studirao u Beogradu.
Moglo bi se reći da su studentski dani u raznim vremenima i podnebljima slični. Ali ono što dođe posle njih, primena znanja kroz rad, to se već znatno razlikuje. Profesionalna biografija Radeta Božića svedočanstvo je jednog vremena u Jugoslaviji kakva je bila, sa svim prednostima i manama, ali i vanvremenska pouka o izazovima sa kojima se mogu susresti i mladi budući inženjeri.
Tako Božić svedoči da sredinom 70-tih za inženjera nije bio problem zaposliti se. Štaviše, počeo je da radi kao nastavnik u Tehničkoj školi u Kraljevu još pre nego što je diplomirao, a tu je radio i još godinu dana posle vojske.
– Uveo sam mnoge novine u nastavu i ocenjivanje i onda sam shvatio da bi to trebalo da primenjujem narednih 40 godina. A ja sam želeo izazove!
Zato prelazi u Fabriku vagona, čiji je stipendista bio tokom dela studija. Priča nam da tada počinje i njegova inženjerska i ljudska borba za inovacije u proizvodnim procesima, koja je često bila i borba sa vetrenjačama u vidu ukorenjenih navika i pristupa “ne talasaj“.
– Radio sam u takozvanom OUR-u 4 gde su se proizvodile prikolice i kamioni za smeće i bude mi čudno koliko se vremena troši na zavarivanje. Pogledam italijansku dokumentaciju, po čijoj smo licenci radili, i shvatim da je naš var tri puta duži! Jer je normiranje i nagrađivanje bilo po dužini vara. Takođe, kod njih lim debljine 7 mm, kod nas 8 mm, to je 200 kilograma više materijala po prikolici… Nisam se izborio za promene, prešao sam u Prvu petoletku.
Inženjer Božić rad u Prvoj petoletki smatra najplodnijim, jer je radio u elitnom vojnom pogonu. Međutim, tamošnja tehnologija bila mu je nepoznata. Zato se na početku nije libio da kao inženjer najpre zatraži pomoć od iskusnog majstora. Shvatio je da je dovoljno naučio onda kada je taj isti majstor od njega zatražio savet i zato poručuje mladim inženjerima da ne smeju biti sujetni.
Rade Božić sa prof. dr Miletom Savkovićem, dekanom Fakulteta za mašinstvo i građevinarstvo u Kraljevu
Prisećajući se da kao student nije imao ni digitron, na ovom poslu prvi put se susreo i sa numeričkim mašinama. Insistirao je da se iskoriste u izradi sklopa koji reguliše kretanje gusenica na tenku. Pustili su ga da radi, ali je morao sam da potpisuje sve radne naloge. Kaže da nikad neće zaboraviti dan kada je posle godinu dana serijske proizvodnje taj deo najzad uspešno uklopljen u tenk! Posle toga trebalo je da ide u fabriku “Boing” u Ameriku na usavršavanje, ali počeli su ratovi. Sa ratovima i inflacija. Kaže Rade da je Prvu petoletku, pogon u Vrnjačkoj Banji u kome je bio upravnik, napustio kada mu je plata pala na 5 maraka. Posle toga je do penzije radio u nekoliko privatnih preduzeća, a na kraju otvorio i agenciju za projektovanje.
– Kao inženjer nikada nisam imao problem da se zaposlim. Na Mašinskom fakultetu sam dobio oko 30% odsto znanja koje sam stekao tokom karijere. To je bazično znanje u razumevanju proizvodnih procesa. Sve ostalo znanje sam sticao učeći i savladavajući specifičnosti procesa u svakoj od fabrika u kojima sam radio.
Na poziv sa Fakulteta za mašinstvo i građevinarstvo u Kraljevu inženjer Rade Božić je prošle godine pričao studentima o svom profesionalnom i životnom iskustvu. Kaže da je u očima nekoliko studenata video žar koji nagoveštava da će od njih postati dobri inženjeri.
Radmila Vesković
fotografije: Nenad Jerotijević, Foto “Osmeh”
. Da se ne zaboravi da su na tom fakultetu od poznatih kraljevcana diplomirali Ivan Damjanović,Vukman Rakočević i drugi ugledni lideri….