piše Rade Velizarov Erac
Mile, videći ljutog Muja, odgovori, k’o iz topa: «Moji pacijenti, doktore, zarasli u bradu, a bogami tvoji, malo-malo, pa u travu»
Ne znam kako je dobio taj nadimak, ali zvali su ga Mujo. Lekar, hirurg, legenda kraljevačkog zdravstva. Golubar. Jer, voleo je ptice i divio se njihovom letu. Jedan od onih koji su ušli u priču i legendu. Govorilo se u čaršijskom žargonu: ,,Ako te “dunem” pesnicom, neće te ni Mujo sastaviti!”. A niko drugi, tada, nije ni sastavljao one koji bi dobili batine u kafanskim tučama. Što Mujo zakrpi, zakrpljeno je. Što ne zakrpi, nije bilo u njegovoj nadležnosti. Dalje su preuzimali pop Gvozden i ostali kraljevački sveštenici. Jasno. Rad je stvorio čoveka, a civilizacija je počela podelom rada. Tako su nas bar učili, pre nego što smo saznali da i Bog postoji.
Mile Kraus je bio bolnički berberin, onizak, zaglađen, prosed, sa crnom tašnom u kojoj je nosio mašinu za šišanje, pribor za brijanje, svoju dokumentaciju, sitnice. Okretan i brz. Uvek spreman da svakome pomogne, obavi i poslove, koji mu nisu pisani. Da pomogne pri intervencijama, otrči po burek ili da plati struju nekom od doktora.
Između zdravstvene elite, doktora i običnih radnika, u koje se i Mile ubrajao, nije bilo nikakve distance. Čak ni persiranja.
Ipak, red se poštovao i znalo se ko šta radi. Bilo je i prekora za neobavljeni posao, neku grešku u radu, radnu disciplinu.
Tog jutra Mujo je došao ranije. Ustvari, nije ni spavao. Jer, noć je proveo na golubarskoj zabavi, gde je Tozovac pevao onu njegovu ,,Šta je život, kad se mreti mora…”
Sanjiv i neispavan, davao je upustva medicinskim sestrama, prepisivao terapiju. Upitao bi po nekog pacijenta za junačko zdravlje. Onako, rutinski.
U neki vakat, na vratima bolesničke sobe, k’o poručen pojavi se brica Mile Kraus.
– Mile! – dreknu hirurg Mujo – pacijenti su ti zarasli u bradu!?
Mile, videći ljutog Muja, odgovori, k’o iz topa:
– Moji pacijenti, doktre, zarasli u bradu. A bogami tvoji, malo-malo, pa u travu.
Danas su i Mujo, i Mile, počivši.
Živ je Tozovac. I dalje peva onu: ,,Šta je život, kad se mreti mora…”
Iz knjige: «Zapis»
