piše Rade Velizarov Erac
Muškarci reaguju okom (zato se žene šminkaju i farbaju), a žene reaguju na „žvaku“ (zato muškarci lažu)
Na kraljevačkoj štrafti se znao red. I znalo se tačno, gde ko stoji i gde koga možete naći. Korzo se završavao oko deset uveče, a u jednaest su konobari „Pariza“, „Londona“ i ostalih kraljevačkih kafana, palili i gasili svetla, kao signal gostima da je fajront, da ističe radno vreme.
Najlepše devojke, one za kojima se ceo grad okretao i danas viđam na istoj, ali sasvim drugačijoj ulici. „Umorne, bivše lepojke iz moje slatke mladosti…”
I da nastavim dalje sa čuvenim stihom Đoleta Balaševića: „…skrivaju bore, sa linijom se bore…“, dakako, „…vreme im smišlja pakosti“.
Za sudbinu najlepših žena, definitivno su odgovorni muškarci. Zašto!? Pa, zato što, najčešće, nemaju petlju… I kako to obično biva, varoške lepojke dopadnu nekome sa krivim nogama i kljunastim nosom ili ostanu usedelice.
Nikada mi nije bila jasna geneza ženskih potreba za šminkom. Neko ko se bavi istorijom, verovatno bi priču o tom fenomenu našao još u praistoriji, kada je nanošenje raznih „farbi” na lice bilo stvar verskih obreda, kulta, posebnih estetskih normi i tako redom. Da ne govorim o potrebi da se uši, veđe, nos, čak i jezik, buše, uz ugradnju kojekakvog metalnog kičeraja.
Muškarci, dakako, reaguju na „farbu“. Samo oni mudriji traže odgovor na pitanje: kako li te nafrakane lepojke izgledaju kada pokisnu ?
Žene, opet ne pridaju poseban značaj nečijim krivim nogama ili kljunastom nosu. One reaguju na „žvaku“.
I tako je to: muškarci reaguju okom (zato se žene farbaju), a žene reaguju na „žvaku“ (zato muškarci lažu).
Opisujući Milenu Katić u romanu „Vreme smrti“, Ćosić, posle sjajnog opisa njene ženstvenosti i lepote, daje zaključak u formi pitanja : „Čemu je služila njena lepota, osim da pobuđuje muške strasti i ženske pakosti ?“.
Ničemu, ali to je sasvim dovoljno.
