piše Rade Velizarov Erac
Uzalud su slučajni prolaznici pokušavali da ga zaustave, vranac je, u punom galopu, došao do same obale Ibra, onda sa obale, skočio u duboku vodu; a kada konju voda dohvati uši, zna se, spasa mu nema
U cik zore vranca je poljubio kao čeljade. Oprostio se od njega. Takvog konja nije bilo… Duga, talasasta griva, noge do pola bele i bela fleka između očiju. Lepota Božija…
Kapetan se ubio na majčinom grobu. Jednog jutra, pred svitanje… Nije dao da ga živog uhvate.
Grob je bio zarastao u šipražje i korov. Na njemu je još dogorevala sveća.
Blatnjave čizme, gužvarice, suknene, bridž, pantalone, lanena bela košunja, raskopčana skoro do pupka ,maljave grudi, ispružena ruka, sa parabelumom i crna šubara sa kokardom, malo podalje…
Na slepočnici, samo krvava tačka i tanak mlaz zgrušane krvi na obrazu.
E, moj Radovane… Srbin da mokri, na mrtvog Srbina… I to smo doživeli. Narod na trgu nije prilazio. Samo su izdalje gledali. Poneko bi se krišom prekrstio.
– Ne sluti to na dobro i dobrog biti neće…
Kažem ti, konj ti je kao čeljade. Navikne se na svog gospodara.
Vranca su upregli da razvozi hleb iz čaršijske pekare i dalje, po dućanima.
Konj naviknut, samo na jahanje i galop…
Nije vredela rabadžijska muka, psovka i fijuk biča.
Oseti konj, kad nije pored svog gospodara. Pametna je to životinja. Samo konj ima tako bistro oko… Njemu i kad pričaš, shvatiš da te, ama baš sve, razume. Samo što ne govori…
Karađorđeva ulica je bila široka, pokrivena kaldrmom. Taj deo zovu Starom čaršijom. Okolo dućani i prizemne kuće sa doksatima. Tu i tamo, neka klupa pored kapije. Bojadžijska radnja, na uglu, sa okačenim predivom u plavoj , zelenoj, žutoj i crnoj boji… Najviše u crnoj, jer ta boja se najviše i tražila.
Vranac je zastao preplašen spektrom prediva, okačenim pored vrata bojadžijske radnje. Podigao je prednje noge uvis, a onda, u galopu, pokidao amove i lance kojima je bio vezan za špediter.
Sredinom kaldrmisane ulice, u punom galopu… Sevale su varnice na belutku ispod potkovica.
Uzaludno su slučajni prolaznici pokušavali da ga zaustave. Vranac je, u punom galopu, došao do same obale Ibra, a onda, sa obale, skočio u duboku vodu.
Rabadžije znaju… Kada konju voda dohvati uši, on je tada gotov i spasa mu nema.
Vranac je nestao u talasima Ibra.
Jaram, Radovane, ni za konja nije, a kamoli za čoveka.
Samo volovi još na njega pristaju.
