piše Dragan Pajović
Politiku je običnom čoveku ogadilo potpuno odsustvo morala; ni mi nismo kao ljudi koji su nekada živeli na ovim prostorima, koji nisu prodavali čast za mast, telo za dukate i evre, ali još ima onih koji se nisu prodali, ni predali
Lepota poroka je privlačnija od smernosti i umerenosti. A ono što je lepo u poroku je razuzdanost i potpuno odstupanje od svih normi i pravila. Tako je u životu, a naročito u politici. Ta ofucana reč koje se mnogi gnušaju i njome se ne bave, sve dok ona ne počne da se bavi njima, a bavi se uplivom u sve pore života od kad je veka i sveta, nije samo reč kojom se maše u predizbornim kampanjama, već je kuhinja u kojoj se svakodnevno krčka po neko jelo za sve nas.
Ono što je politiku ogadilo običnom čoveku je potpuno odsustvo morala. Hteli vi to da priznate, ili ne, ljudsko biće je u srži moralno, pa i kad je raspusno, ljudsko biće je samo nesposobno da kontroliše svoje impulse, nagone i težnje. A doba je sazrelo upravo za takve. Sve je dopušteno, sve je prirodno i normalno, sve što je ljudsko, nije nam strano, rekli bi mnogi.
Sa druge strane, sijaset lažnih moralista haraju zapostavljenim upražnjenim prostorom između dozvoljenog i prihvatljivog. A taj međuprostor je varijacija između, kao sa lanca puštenog i nasleđenog. Dodatna začkoljica u Srba leži u istorijskom nasleđu na koje gledamo blagonaklono i koje nikada nismo osudili. Taj mračni period od okrobra 1944. do danas mnogima je doneo materijalna dobra i ugodniji život, baš kao što i danas, prava čoveka i ljudske slobode donose raznim devijantnim tendencijama sva prava i mogućnosti bez ijedne obaveze i odgovornosti.
I sasvim prirodno, rekli bi, jer postalo je prirodno ono što se desi, iako nametnuto, zaboravi se. Kratka je opšta pamet, izuzev kod retkih i sve što je pogrdno i nečastivo rasplinulo se uzduž i popreko u našim odnosima i u državi Srbiji. Otuda imamo ono što je, na isti gore pomenut način prirodno naleglo na narodnu grbaču. Armiju otuđenih besposličara i ponekog profesionalnog revolucionara kako iz godine u godinu, iz decenije u deceniju jašu srpski narod i šire. A da li oni vole da jašu ili Srbi vole da budu jahani, pitanje je morala. Upravo onoga čega više nema, što je nestalo u vremenu i zna se kada i kako.
Naravno, ne bi se kalem primio 1944. da stablo nije bilo pogodno. Ogroman broj nestalih u ratovima s početka XX veka, raslojavanje nacionalnog nukleusa u periodu između dva rata, dugovekovna okupacija državnog prostora i pokušaj brisanja narodnog sećanja učinili su svoje i spustili lestvicu vrednosti na početnu crtu, ispod koje je samo nepostojanje i ništavilo. U takvim uslovima i okolnostima se danas nalazi Srbija i sav njen narod različitog porekla. Upregnut u težnjama boljitka, opasan obećanjima i efemernim boljim sutra, opkrojen tuđim namerama i pretenzijama i skučen u nasleđu koje, pitam se, bolje da ga nema, jer sputava stvarno gledanje na situaciju.
A mi nismo oni ljudi koji su nekada živeli na ovim prostorima. Nismo, jer su te žene i ti ljudi imali morala. Nisu prodavali čast za mast, niti dostojanstvo za ordenje, medalje i diplome, još manje telo za dukate i evre. Ti ljudi su živeli po vekovnim nasleđenim pravilima kojih smo se mi odrekli pitajući se istovremeno šta se desilo i zašto je danas ovako.
I šta preostaje? Pa, da se podvuče crta. Da se prestane sa igrom dodvoravanja kurti i murti i da se uzme sudbina u svoje ruke. Ko i kako? Rađala je uvek Srpkinja kćeri i sinove i danas ih ima spremnih i smernih koji nisu posustali i poklekli, koji se nisu prodali, ni predali, koji ćute i spremaju se. Slobodarski duh je još jedino što je ostalo. Ono što malopre pomenuh, skučen u nasleđu, pritegnut sa svih strana, opkoljen od zla i ružnoga, ta žiška još negde tinja u retkima čija su dužnost i obaveza da jaram, da Sodomu i Gomoru ovovekovnu koja se nastanila na srpskim prostorima progna ili uništi.
