19. april 2020.
U teškim vremenima uvek ima onih imaju duple strahove, jer su novi problemi samo dodati na one koje već imaju; skoro ceo život Nade koja brine o nepokretnoj kćerki je izolacija, ali je ona puna želja da svima uskoro život bude bolji
Majka, kažu, nije osoba na koju se oslanjate, već ona koja oslanjanje čini nepotrebnim. Kako ova izreka moćno zvuči kada treba da opiše život nepokretne Dijane i njene mame Nade Kamidžorac koje žive u jednoj od stambenih zgrada u Prvomajskoj ulici u prigradskom naselju Beranovac kod Kraljeva. Dijana je u ovoj priči dete, iako ima već 36 godina i biće uvek to, jer je potpuno zavisna od pomoći svoje majke.
Do pre godinu dana živele su u 16 kvadrata, a onda su od grada dobile na korišćenje zajedničku prostoriju čime je njihov svet proširen za 30 kvadrata. Porasle su obema mogućnosti da zajedno više vežbaju i da obe imaju više svetlosti u prostoru u kojem žive.
Srela sam ih juče, dok sam pešačila ka mestu na kojem je trebalo novinarski da zabeležim jedad događaj. U toku je bio prvi od tri i po dana duge zabrane kretanja za većinu građana. Delovalo je kao da Dijana u invalidskim kolicima i njena mama Nada, koje su krenule da se provozaju po kraju, za sebe imaju čitav svet, dok svi drugi u svojim stanovima i kućama čekaju da zabrana kretanja prođe. Istina je mnogo surovija. Od pre nekoliko dana, zabrana kretanja ne važi za osobe sa posebnim potrebama i njihove pratioce, ali – u suštini, znaju to porodice sa ovakvim članom, čitav njihov život je omeđen nevidljivim zidovima, ponekad i sasvim stvarnim. Oni ne mogu mnogo toga što mogu druge porodice, a opet – nisu kivni, ni ljuti na život. Žive pokušavajući da to čine najbolje što umeju. Ponekad im samo „pregore“ baterije, ali se brzo presaberu i opet, najpre sebi, počnu da dokazuju koliko je život lep i – samo jedan. Za Nadi i Dijanu strah od budućnosi postoji oduvek, sada je pojačan i strahom od koronavirusa.
– Sve smo krize prebrodile zajedno. Svašta smo u životu prošle zajedničkim snagama. Bilo je mukotrpno i teško. Sve nas je gazilo, ali smo, čini mi se sve lakše prebrodile od ove epidemije. Strahujem prvenstveno za Dijanu. Nismo izlazile skoro mesec dana. Ovo jeste vreme koje ljude, nekako, dodatno udaljava. Bojim se da će potrajati – setno kaže Nada, dok Dijana, tražeći pažnju svoje majke, pokušava dodirom ruke da je opomene da bi trebalo da nastave vožnju, umesto da razgovara sa mnom.https://www.youtube.com/watch?v=uvg_QnzOink
Do pre nekoliko dana bile su, kaže mi Nada, usamljene u svom stanu.
– Teško je objasniti ovo što se dešava deci sa posebnim potrebama, koja osećaju da nešto nije u redu. Sad izađemo pokatkad u šetnju. I Dijana se našla u nekom „nebranom grožđu“. Vidi da su prazne ulice, nema ljudi – pojašnjava Nada i ne propušta da pohvali sve građane Kraljeva koji poštuju zabranu kretanja.
Čini joj se, kaže, da najveći broj građana, pridržavanjem mera, koliko god im sve teško padalo, računa da ćemo se tako lakše izboriti sa epidemijom.
– Želim svim ljudima da što lakše prebrode sve probleme – poručuje Nada.
Da je nisam pitala, prećutala bi ona taj svoj osećaj „duplog straha“, a onda ipak priznaje
– Imam ga, baš imam taj „dupli strah“. Nas dve imamo samo jedna za drugu i ne daj, Bože da se nešto desi. Kad kod Dijane čujem neki mali kašalj, strah je odmah tu i mnogo je veći strah za nju, strah da se njoj nešto ne desi. Dobićemo mi ovu bitku, svi, kako mi, tako isto i drugi ljudi. Nadamo se da će u budućnosti biti bolje i da ćemo se kad ova kriza prođe, ipak, malo više družiti i biti malo više bliski, nego što smo do sada bili – kazala je Nada, čestitajući svim građanima Kraljeva vaskršnje praznike i poželevši da se dogodine vidimo u nekom boljem izdanju i boljem društvu.
Dok su odlazile, a pre nego što su mi na izmaku iz vidokruga još jednom mahnule, znala sam zašto sam se gledajujući za njima ponovo uverila da je „biti majka puno radno vreme jedan od najbolje plaćenih poslova, zato što je – plata čista ljubav.”
