“Magnohromci su poseban soj ljudi…” (2)

24. septembar 2020.

Polutama, praznina i tišina… onda dobih čudan osećaj kao da u tom prostoru ima još nekog, ali nikog ne čujem, niti vidim; tada ugledah komandnu tablu sa desetak žutih i jednom crvenom lampicom i shvatih – srce fabrike još kuca!  

            Pre dvadesetak dana kada smo objavili tekst o obilasku “Magnohroma” i dela FETP-a koji je sada u vlasništvu firme RVM (tekst možete pročitati OVDE), najavili smo da ćemo pokušati da posetimo i druga dva dela “Magnohroma”. Fabriku terom i smolom vezanih opeka (TVO/SVO) u martu 2018. godine kupila je beogradska firma “Malbeks”, a u maju iste godine finska grupacija “Afarak” postala je vlasnik Fabrike vatrostalnih materijala i korisnik rudnika.

            Posetila sam ove sedmice Fabriku terom i smolom vezanih opeka. I ova poseta bila je puna iznenađenja, kao i ona prva.

Visoka fabrička hala TVO/SVO i dalje se onako izdvojeno, usamljeno, ali još uvek stameno uzdiže levo od “stare fabrike”. Delovala je pusto i napušteno i onda kada sam je nezvana osmatrala iz daleka, a i sada dok joj prilazim, pozvana i najavljena.

            Pre posete bez zadrške bih napisala i da izgleda oronulo, i da je nekako zastrašujuća, i da su me ispred kapije dočekali psi lutalice, kao da su želeli da  kažu da su sada oni tu glavni… Međutim, sada, posle posete, grize me savest što pišem o ovim svojim prvim utiscima. Zbog toga što se ispostavilo da je ova spolja gledano “kuća strave”, zapravo nešto kao čuvar sećanja na nekadašnji “Magnohrom” i čuvar emocija: ljubavi, nostalgije, sete.  

Ove emocije preneli su mi moji domaćini Nevenka Nena Ristović, rukovodilac Fabrike TVO/SVO koja posluje u okviru kompanije “Malbex”, i Radomir Popović, tehnički direktor. Samo oni, jer su ostali zaposleni na plaćenom odsustvu pošto je fabrika ostala bez sirovine, koja će stići iz Kine tek oko 10. oktobra, priča nam Nena Ristović:

– U fabrici sada radi samo jedna smena sa 20 radnika, jer su nam tolike potrebe, nemamo tržište za veću proizvodnju opeka. Najviše izvozimo u Rusiju i Belorusiju. Zarade su na nivou zakonskog minimuma i malo više od toga, u zavisnosti od radnog mesta. Svi zaposleni su nekadašnji “magnohromci”. To vam je, znate, poseban soj ljudi: svi beže iz proizvodnje, a “magnohromci” ostaju! Iako su uslovi rada teški. Kada ova generacije stigne do penzije, ja ne znam ko će hteti i umeti ovo da radi – kaže Nevenka Ristović.

Ipak, ako bi fabrika proradila u većem kapacitetu, računam da bi bilo i vrednih i zainteresovanih ljudi i za ovaj posao. A baš to je moglo da se desi, umalo.

Uticaj beloruskih previranja na Fabriku TVO/SVO

Na čelu kompanije “Malbex”, u čijem je vlasništvu ova farbika, je Milan Bjelić, Kraljevčanima i ‘magnohromcima’ od ranije poznat kao vlasnik “Bomexa”. U razgovoru za portal “Krug” kaže da je u remonte i rekonstrukciju u Fabrici TVO/SVO uloženo oko 300.000 evra i da je najveći problem povratak na tržište:

– Ključna greška ondašnjih vlasti je što je ‘Magnohrom’ nestao sa tržišta. Trebalo je po svaku cenu održavati koliku bilo proizvodnju, jer sve je jeftinije od ponovnog osvajanja tržšta. Konkurencija kineskih proizvođača vatrostalnih materijala je ogromna i teško je takmičiti se sa njima. Da bi se postalo snabdevač nekog velikog kombinata potrebno je 2-5 godina! Na kraju dođete do probnih isporuka, pa kad i tu položite ispit, onda sledi javna aukcija svih proizvođača koji su se plasirali. To nadmetanje može da traje satima.

Prošavši čitav taj proces “Malbex” se plasirao u vrh potencijalnih snabdevača vatrostalnim materijalom Beloruskog metalurškog zavoda – BMZ. Čak je i ambasador Belorusije dva puta posećivao Fabriku TVO/SVO u Kraljevu, a krajem avgusta trebalo je da dođe tim BMZ-a i da se dogovori finalizuju.

            No, politika je umešala prste, odnosno politička previranja u Beolorusiji. Do posete nije došlo i, prema proceni gospodina Bjelića, dok se ne iskristališe situacija u ovoj zemlji, teško da će BMZ kao državni kombinat sklapati nove ugovore.

– Snabdevanje ovog kombinata podiglo bi proizvodnju u našoj  fabrici gotovo na polovinu kapaciteta. BMZ je tri puta veći od smederevske ‘Železare’, možete misliti šta bi to značilo za našu fabriku, uposlili bismo i još radnika… – vajka se Milan Bjelić. 

Srce fabrike još kuca…

Ako do ovog ugovora, ili nekog sličnog ugovora ipak dođe, pitam se da li bi ova fabrika, sagrađena pre 30 godina, mogla da zadovolji potrebe savremenih kupaca. Nevenka Ristović i Radomir Popović bez dileme odgovaraju da bi mogla.

– Ova tehnologija ni danas nije zastarela, potreban je samo remont opreme i sve bi ponovo moglo da bude stavljeno u funkciju. Posećivali su nas mnogi stručnjaci iz različitih delova sveta i svi su bili prijatno iznenađeni. Ova fabrika je sagrađena 1990. godine sredstvima Zajma za privredni preporod Srbije, i Milošević je obilazio, oprema je bila najsavremenija, a radnici najbolji, probrani iz svih delova ‘Magnohroma’ – priseća se tehnički direktor Radomir Popović.

Nevenka i Radomir su me poveli i u obilazak fabričke hale. Polutama, praznina i tišina… onda dobih neki čudan osećaj kao da u tom prostoru ima još nekog, kao da nismo sami. Ipak, nikog niti čujem niti vidim. Nena i Radomir me povedoše negde levo, u staklom odvojenu prostoriju. I tada shvatih svoj malopređašnji osećaj – na komandnoj tabli svetli desetak žutih lampica i jedna jača, crvena. Srce fabrike još kuca!         

Onda primećujem i vagon pun formirane sirove opeke spremne za pečenje, pa i fino upakovane gotove opeke spremne za izvoz. Domaćini mi sa ponosom skreću pažnju i na presu renomirane marke “Laeis Bucher 1600”, vodećeg svetskog proizvođača hidrauličnih presa za proizvodnju vatrostalnih materijala… Cela priča da ovde na posao dolaze neki radnici i da nešto proizvode tek sada mi je postala realna. Izgleda kao da su ljudi malopre otišli na pauzu i da će za neki minut opet zabrujati mašine i pokrenuti se trake.

 Nostalgija

Koliko god povod našeg susreta bila sadašnjost i budućnost Fabrike terom i smolom vezanih opeka, ovaj razgovor se malo-malo, pa vraćao na priču o “starim danima”. Nevenka Ristović je po struci diplomirani inženjer tehnologije sa 35 godina iskustva. Kaže da je ceo radni vek provela u “Magnohromu”, a i kad nije tu radila, fabriku je osećala kao drugu kuću.

– Sećate se da je u jednom kratkom periodu, čini mi se 2011. godine, država finansirala obnavljanje proizvodnje. Kada sam ugledala dim koji se vije iz jedine preostale rotacione peći, zaplakala sam od sreće. Kroz radni vek sam prošla skoro sve delove ‘Magnohroma’: Institut, Rutner, ‘staru fabriku’… U TVO/SVO sam tokom karijere već radila devet godina, a sada sam ovde od 2017. godine. Znam kako je bilo nekada sa 120 radnika, ali sam se navikla i na ovu novu atmosferu zato što radim sa ljudima koji su takođe bili deo ‘Magnohroma’, dobro se razumemo.   

            Koliko tek uspomena ima Radomir Popović, tehnički direktor, diplomirani inženjer metalurgije i magistar tehnologije, sa više od 40 godina radnog staža:

            – Mi smo škole izučili u ‘Magnohromu’, koliko je samo knjiga i stručnih časopisa imala naša biblioteka! Ulagalo se u znanje, ko je hteo da uči, mogao je škole da završi i da se usavršava. Toga sada nema nigde… Pogrešna politika je upropastila.

            Neka ova Popovićeva rečenica bude zaključak. Da, pogrešne politike su kvarile i kvare, oni koji su ih sprovodili i sprovode, dolaze i odlaze i nikom od njih dlaka ne fali sa glave…

Radmila Vesković