Na stranicama portala Krug Sašu Košanina mogli ste da upoznate kao predsednika Mesnog odbora Ušće Udruženja učesnika ratova od 1991. do 1999. Bilo je prilika da ga upoznate i kao pesnika, ili kao čoveka koji je na Kosovu i Metohiji izgubio brata blizanca, heroja kapetana prve klase Srđana Košanina koji je 19. aprila 1999. godine poginuo na karauli Košare na Kosovu i Metohiji. Po zanimanju je veterinar, ranije je i sam preživeo težak udes, ostao bez roditelja i posla.
Sada je doživeo novi životni udarac: u bolnici „Studenica“ u Kraljevu lečen je mesec dana – od sredine septembra do sredine oktobra.
– Operisan sam 30. septembra. Šta reći, težina bola koju nosim sada je još teža uz stoma kesu koju nosim nakon teške operacije ileusa (zapetljanih creva). Imam više od 60 priraslica na njima, ali moram da živim. Život mi je visio o koncu i teška operacija je trajala šest sati. Od petka 14. oktobra sam na kućnom lečenju – kaže za portal Krug Saša Košanin.
On pojašnjava da svakodnevno dobija tri infuzije i četiri injekcije koje su terapijski veoma jake:
– Svakog četvrtog dana postavljaju mi disk i menjaju stoma crevnu kesu koja se prazni svakodnevno. Imunutet pokušavam da vratim određenom hranom i voćnim sokovima, a oporavak će biti dug i zahtevan, kaže doktor Goran Kamidžorac koji me je operisao. Posledice su vidne, a uzrok je, po svemu sudeći, povreda iz 2018. godine. Tada sam operisan nakon što me je napala i povredila bliska rođaka, napravivši povrede više trbušnih organa.
Saša, koji je i ranije bio krhke građe, izgubio je u postoperativnom toku još 12 kilograma i vidno je onemoćao, ali kaže da je dobro što je uopšte preživeo tešku operaciju:
– Nezamislivo je šta sve čovek doživi i preživi. Postoperativni tok oporavka će biti dug zahtevan u smislu terapija i posebnog režima ishrane, ali gajim nadu da će sve moći da bude mnogo bolje.
Saša je, na bolno pitanje – koliko mu, sve ove godine, zbog gubitka brata blizanca, nedostaje druga polovina, odgovarao da na to teško, najteže pitanje odgovara kroz svoje knjige i poeziju koju stvara.
– Tako svoja osećanja i misli prenosim čitaocima. Jedno od meni emotivno najtežih dela je poema koju sam stvarao dve godine, a tiče se samog rođenja mog pokojnog brata blizanca, njegovog života i školovanja, završetka Vojne akademije, njegovog službovanja, prvo u Mostaru do 1992. godine. Godinu dana kasnije zajedno smo otišli na hercegovačko ratište. U Zvorniku smo proveli šest meseci u Petom bataljonu vojne policije. U ratu 1999. godine ja nisam učestvovao, a on nije doživeo da se iz njega vrati. Moj brat Srđan je doživeo sudbinu naših roditelja. Njegova kćerka Srđana rođena je dve meseca posle njegove pogibije i nikada nije imala priliku da upozna svog oca. Ni naša majka, ni otac nisu zapamtili svoje očeve. Majka je imala svega 20 dana kada je njen otac poginuo na Sremskom frontu, a deda iz tatine linije stradao je kad je naš tata imao godinu dana. Bol ostaje zauvek u meni. Živim sa tim, uz sećanja i prisećanja, odlaske na njegov grob, gledanje njegovih fotografija i naše zajedničke sobe. To nikad ne umire – siguran je Saša.
Umesto o umiranju, razmišljaćemo o životu i o načinu da pomognemo da Saša ozdravi i živi kvalitetnije nego do sada.
Ušćanski Don Kihot, kako ga mnogi zovu, ne moli za pomoć, ali je neće odbiti, jer su finansijska sredstva njegove porodice izuzetno skromna.
Za sve koji mogu i žele da pomognu – objavljujemo broj njegovog tekućeg računa kod Banke Poštanska štedionica
200 49940955 59
ili pozivom na 064 203 2016
M. M. D.
