Svojom dobrotom, strpljenjem, ljubavlju i ličnim primerom, roditelji decu treba da ohrabruju kako bi mogla da izvuku iz sebe najbolje i umela da se raduju životu
Na pitanje kako da više vremena sa svojom decom provode roditelji preopterećeni poslom, jer pojedini, u borbi za opstanak na različitim radnim mestima rade i po 16 sati dnevno, klinički psiholog dr Vlajko Panović odgovara tvrdnjom da je važniji kvalitet, od dužine zajednički provedenog vremena. On ističe da postoje roditelji koji po čitav dan provedu zajedno sa svojom decom, ali – nema efekta:
– Kvalitet odnosa je taj koji određuje sudbinu deteta. Ako tokom odrastanja ohrabrujemo decu da istraju u usvajanju navika i odgovornog ponašanja, dovoljno je da ih pomazimo, pohvalimo, da ih gledamo u oči dok ih slušamo, ona će umeti tokom odrastanja da razviju unutrašnju motivaciju. Savremeni čovek je sve izneo napolje. Mediji su uticali da svoju svest okrene ka spoljašnjoj realnosti i da stalno kao nagradu očekuje spektakl, senzaciju, kameru. reflektore i aplauz. Zbog toga smo decu pretvorili u robove. Na početku u njih gledamo kao u božanstva, sve im dajemo i činimo, a onda kreće uslovljavanje. Evo, recimo, primera kako roditelji prave katastrofalne greške. Umesto da puste decu da spontano pojedu obrok, oni ih požuruju i uslovljavaju. Obično im govore: „Srce mamino, pile babino, ako pojedeš malo belog mesa i šargarepe, dobićeš to i to…“ Zapamtite, deca uče po modelu, upijajući sve, kao sunđer. Za svega sedam dana takav roditelj dobiće od deteta odgovor: „Hoću, ako…“ I tu počinje neprestana „igranka“. Našao sam direktnu povezanost u pogledu tih manipulacija sa kasnijom bulimijom, anoreksijom, ili sa drugim poremećajima u ishrani. Takav model ponudili su roditelji, a deca usvojila – pojašnjava Panović.
On roditeljima poručuje fa treba da vode računa da svojoj deci govore rečenice, uputstva i smernice koje će afirmisati dobrotu.
– Mnogo je važno da u ovom svetu ružnog u kome se nalaze naša deca, prepoznamo te zamke i da ne upadnemo u njih, da našoj deci pomognemo pre svega kroz naš zdrav odnos prema njima. Da budu okrenuta ka lepoti, dobroti, redu, radu, organizovanosti, empatiji za drugoga, saosećanju, samilosti, da razumeju onog ko je drugačiji… A ne: „Znate, mi smo iz različitih sredina…“ Da, ali to ste znali i pre nego što ste ušli u brak. Mnogo je važno da onoga ko je različit od nas, drugačiji, da ga ne doživimo kao neprijatelja. Čim se uđe u kuću, oni koji nisu razvili duboku ljubav, odmah idu u inspekciju. „Šta će ti ovo ovde, vidi, sudovi nisu oprani, čarape ti razbacane…“ Ono što se u toj priči dešava tragično, to je da ponavljajući, loveći greške partnera, one jednog trenutka narastu na nivo greha i onda ili on ode kod svoje majke i kaže: „Ma ne mogu ja više sa njom, ona/on je aljkav/a…“ To je ta neposvećenost, nespremnost.
Gde se to roditelji ne snalaze?
– Kad nedostaje jedan roditelj, porodica je disfunkcionalna, jedan roditelj ne može da igra dvostruku ulogu, posebno ako znamo da je puno faktora u ljudskom okruženju koji odvlače našu pažnju i ne daju nam da napravimo prioritete. U obraćanju deci pokušajte da im pomognete da razviju svoje potencijale tako što ćete ih ohrabrivati. Neki od najboljih „vaspitača“ u ranom uzrastu su: osmeh, radost, kontakt očima. Ako vi, svoje dete koje je nacrtalo nešto, pogledate u oči i razvučete osmeh „od uva do uva“, taj vaš osmeh i radost koje ste mu iskazali u dečjem srcu stvaraju milinu i ta milina povratno deluje na dete da ono poželi da ponovi tu aktivnost koja je obradovala mamu ili tatu.
Savremeni čovek, pa i u porodici, previše se vezuje za reči, a moram da vam kažem da je verbalna komunikacija najneiskreniji deo odnosa. Zato je važno da vodimo računa o ovom kontaktu očima. Uvek se spustite na dečji nivo, kleknite ispred njih, gledajte ih u oči, zagrlite ih.
Imam, recimo, za primer o poštovanju supružnika, jedan trik: pitam ih kako dočekuju jedno drugo kad dođu s posla? Samo mali broj ustane da otključa vrata i da pruži ruke, da se obraduje. Možda se oni i obraduju, možda ona nema vremena, možda je on umoran, šta god… Ali, ako sačekate svog supružnika na vratima sa raširenim rukama za zagrljaj, tog trenutka brige koje su ona ili on doneli sa posla – ostaju izvan vrata, izvan kapije. A ono što dalje sleduje jeste upravo ta posvećenost, koja će rezultirati time da se on neće zakucati ispred televizora, a ona u kuhinji.
Tako uradite i sa svojom decom i afirmišite, pre svega, promovišite tu proaktivnost i ono što je dobro, a ne da većinu vašeg obraćanja detetu bude kritika, traženje grešaka, a to nažalost mnogi rade.
Naš sagovornik karakterističan je da roditelji moraju biti u životu svoje dece „više i drugačije“:
– Najvažnije je da zapamtite da je, pre 20 – 30 godina, procentualno mereno, u odrastanju dece pozitivni uticaj roditelja, škole i nekih drugih bio oko 80 odsto. Samo 20 procenata dolazilo je od grupe uticaja sa drugih strana, a danas je situacija obrnuta. Danas naša deca imaju 80% koncepata u glavi koji nisu od roditelja. To je ta medijska, virtuelna realnost od agresivnosti, preko vulgarnosti, seksualnosti, bizarnosti… Dominantan deo dečjeg iskustva i postaje ono čega se pametan stidi. I sad se nađe tu „pametan“ roditelj koji tera dete da uči, a detetu je lakše da se zabavlja. Poenta priče je da mi roditelji treba da menjamo svoj pristup do nivoa da našu decu zainteresujemo da prihvate naše predloge. To je mnogo teško, jer je lakše ne raditi ništa, lakše je zabavljati se, lakše je izležavati se, ali mi treba na pravi način da pomognemo deci da razumeju da ono što je lakše nije i korisno.
– Vodite decu u prirodu, dajte deci obaveze Znate li koliko je ovaj svet nerealan? Moje životno iskustvo pokazuje da kad dam nalog deci da nacrtaju nešto, recimo pile, veliki broj dece crta pile sa nogama izvrnutim, onako kako ga gledaju u zamrzivaču. Ili pile nacrtaju probodeno na ražnju u samoposluzi. S druge strane, ako ga pitate nešto o dinosaurusima – sve znaju: od toga kad je živeo, šta je jeo, s kim se pario, znaju im imena. U mnogim kućama ćoškovi su puni plastičnih dinosaurusa, ali baš zato moramo da uključimo neku svoju dimenziju odnosa prema deci i zapitamo se kome ide u prilog do oživljava praistoriju? Šta mene briga da li su živeli dinosaurusi? Možda jesu, možda nisu… Čak i da jesu – nisu predmet mog interesovanja.
Decu treba da vodite u prirodu da se oni sažive sa tim prirodnim ritmom i ciklusom, da oni znaju da u Srbiji mrav, crv, ptica imaju svoje mesto u našim životima ili u tom ciklusu prirodnog obnavljanj,a a ne da se deca plaše prve kapi kiše. Pre kiše sa mnogih terasa majke počnu panično da dozivaju decu i da im poručuju: „Bežite u kuću, ide kiša!“ A deca po kiši hoće da šljapkaju, da se umivaju, da puste kišu u usta, da je osete, jer je to prirodno. Zato je važno ono što je apostol Pavle govorio Korinćanima: „Sve vam je dato na slobodnu volju, ali nije vam sve na korist, a i ono što vam je na korist – nije sve na spasenje!“
Čak i ne moramo biti religiozni da shvatimo koliko je ta rečenica danas važna. Da naučimo našu decu kako da koriste savremenu tehniku i tehnologije. Kako da ih koriste, a ne da ih prepuštamo slobodnoj volji i slobodnom izboru, a onda da zakukamo kako „ne znamo šta ćemo sa njima“. U Srbiji je prava epidemija rata između roditelji i dece, jer mame i tate ne znaju kako da se ponašaju u situaciji kada se deci daju nerealno velika prava. Ne pada meni na pamet da branim nasilje u porodici, ja sam protiv vike, galame, a pogotovu protiv pritiska, ucena i fizičkog obračunavanja, ali da bismo ovo ispoštovali i primenili potrebno je da mi roditelji doživimo preobražaj.
Dr Vlajko Panović savetuje da je neophodno da roditelji shvate da je realnost izmenjena u odnosu na vreme u kome su oni živeli i da je to – najvažnije od svega:
– U ordinaciji imam istaknutu odštampanu jednu rečenicu na koju ljudi odmah bacaju pogled: „Ponašanje koje ne daje rezultate – treba menjati!“ A šta mi radimo? Mi, uglavnom očekujemo da se drugi promene. Dođu kod mene roditelji i verujte mi, možda je ružan izraz, ali oni „pljuju“ po svojoj deci. Kažu: „On je nevaspitan, ja ne znam šta ću sa njim!“ I odmah nađu neku odbranu pa dodaju: „Ma isti je takav moj muž bio ili – takva je baba…“ Zato ne radim sa decom maloletnom bez roditelja. Tako radim protiv sebe, jer oni bi platili da ja njima „resetujem“ dete, da ga „otvorim“, očistim, podmažem i onda da im ga vratim. Ja to ne umem, nemam moć – nikakvu. Imam samo znanje, primenljivo znanje da im ponudim: uzmite, isprobajte, pa vi odradite, jer roditelji time žele da skinu odgovornost za sebe. Ja ne naturam njima odgovornost, ne želim da se oni loše osećaju. Samo treba da negde razumemo kako deca ne traže da se rode. Mi njih rodimo, a kad ih rodimo, onda treba da im obezbedimo najbolje za njih. Ja sam taj koji treba detetu da prenese svoja verovanja, nadanja, čak i strahove, jer to je uloga roditelja, ali ne naravno u nekom patološkom, ekstremnom smislu, već u jednoj zdravoj dimenziji koja pomaže deci da se oni bolje snalazi u životu i da u život – uživaju! – kaže dr Vlajko Panović koji se, kao specijalista kliničke psihologije bavi problemima savremene porodice. Svoja iskustva na osnovu dugogodišnje prakse pretočio je u knjigu „Brak, deca, porodica“.
Zato se potrudimo da ozbiljno shvatimo njegovu poruku da u roditeljima leži snaga, a ne u deci.
– U deci leži potencijal, a našom dobrotom, strpljenjem, ljubavlju i našim ličnim primerom, decu treba da ohrabrujemo kako bi ona, zapravo, mogla da izvuku iz sebe najbolje i umela da se raduju životu! – poručuje dr Vlajko Panović.
M. M. Dabić
