„Svaki osmeh, svaka reč i pogled upućen detetu, postavlja temelje njegovog sveta. U tom svetu, najvažniji učitelji su – roditelji.“
Poslednjih godina, sve je češća pojava da deca uzrasta od dve do tri godine progovaraju vrlo kasno, izgovaraju tek poneku reč ili govore nerazumljivo. Govorno-jezičke smetnje postaju svakodnevica, a logopedske ordinacije širom Srbije beleže nagli porast najmlađih pacijenata – dvogodišnjaka i trogodišnjaka kojima je neophodna stručna pomoć.
Ipak, kako objašnjava dr Jasmina Drašković, defektološkinja-logoped, rešenja postoje, a često su jednostavnija nego što roditelji misle – vreme, pažnja i svakodnevna komunikacija.
„Kada dete od dve godine ne izgovara reči, a ipak razume ono što mu se govori, to još uvek nije razlog za paniku. Međutim, ukoliko nedostatak govora prate i drugi simptomi – poput mahanja rukama, hodanja na prstima ili besciljnog kretanja – tada je već vreme da se obrati stručnjaku. Važno je da roditelji reaguju pre treće godine deteta, jer se upravo između druge i treće godine odvija najintenzivniji kognitivni razvoj“, ističe dr Drašković.
Ona naglašava da je prisustvo roditelja u svakodnevnim aktivnostima od neprocenjive važnosti. Zajedničko gledanje i komentarisanje crtanih filmova, igranje i razgovor doprinose razvijanju jezika i govora. Važno je da sadržaji budu primereni uzrastu i da roditelj aktivno učestvuje u svakom trenutku komunikacije.
„Postoje jasne norme kada govorimo o tome koje glasove dete treba da zna u kom uzrastu. Do treće godine očekujemo pravilnu artikulaciju glasova s, z, c, dok se č, ž, š, l, r i lj usvajaju postepeno od treće do četvrte godine. Idealno vreme za logopedsku procenu artikulacije je između tri i po i četiri godine. Iako mnogi roditelji dolaze tek pred polazak u školu – ni tada nije kasno. Uz posvećen rad može se učiniti mnogo“, naglašava dr Drašković.
Jedan od glavnih izazova današnjice jeste prekomerno izlaganje dece ekranima. Tableti i telefoni često zamenjuju roditeljsku pažnju, čak i kod beba u kolicima. To, upozorava logoped, može izazvati ozbiljna kašnjenja i tzv. pseudoautistična stanja – koja naizgled podsećaju na autizam, ali su u osnovi rezultat prevelike upotrebe digitalnih uređaja.
„Deca uče govor gledajući lice i usne osobe koja im se obraća. Ako to zamenimo ekranima, zakidamo ih za najvažnije – socijalnu i emocionalnu interakciju. Kada se ekrani isključe, napredak može biti primetan već posle tri meseca. I roditelji moraju znati – oni su glavni koterapeuti. Logoped pokazuje pravac, ali roditelji su ti koji sa decom rade svakodnevno“, zaključuje dr Drašković.
Istraživanja pokazuju da između 60 i 80 odsto dece uzrasta od jedne do šest godina ima neki oblik govornog poremećaja. Uspeh terapije zavisi i od individualnih karakteristika deteta, ali najviše – od prisustva, strpljenja i angažmana roditelja.
Govorni razvoj ne počinje u logopedskoj ordinaciji, već kod kuće – u naručju roditelja, među igračkama, u zagrljaju i u rečima koje dete svakodnevno čuje. Sve što danas uložimo u njihov svet – sutra će postati temelj njihove ličnosti.
T. A.
