„Kada pas pruži šapu – pruža poverenje. A kada mlad čovek nauči da tu šapu razume i poštuje – tada postaje spreman za novi početak“
Ne spasavaju oni samo pse, niti samo pomažu mladima iz Vaspitno-popravnog doma da uče o dresuri. Ono što su uradili u okviru projekta „Šapa spasa“, ne opisuje baš najbolje reč „projekat”, jer je ono što su uradili pre svega čin vere, poverenja i čiste, nežne, odgovorne ljubavi.
Čovek koji obožava pse i, još važnije, čovek kojeg obožavaju psi, kinolog iz Kraljeva Aleksandar Bata Marković i rediteljka Marina Kovačević udružili su se i prethodnih meseci realizovali priču na koju malo ko ostane ravnodušan.
Pogledajte VIDEO emisiju:
U prostoru kraljevačkog Lokal HUB-a nedavno je predstavljena „Šapa spasa“, njihov projekat osmišljen da pomogne mladima iz Vaspitno-popravnog doma (VPD) u Kruševcu da kroz rad sa psima, ali i propratne umetničke radionice, razviju osećaj odgovornosti, poverenja i lakše se vrate zdravim tokovima života.
„Zahvaljujući projektu koji smo realizovali u Kruševcu, udomili smo 10 pasa, a pre toga smo napravili kompletnu neophodnu infrastrukturu koja je potrebna za to. Od mnoštva štićenika koji su se prijavili da budu deo naše priče, izabrali smo njih 10, koji su najpre učili teorijski deo i kako izgleda sam pristup nekom psu, a zatim su dosta toga naučili o samoj psihologiji ovih životinja. Nešto kasnije krenuo je praktični deo projekta, gde su štićenici imali i kontakt sa određenim psom, a onda se krenulo i na poligone, kao završni deo projekta. Moram posebno da napomenem da su deca i mladi koji su bili deo ovog projekta veoma lako i brzo i sa velikom željom savladali sve sto je predviđeno, pa smo napravili i dogovor sa njima da radimo i više od onoga što je po projektu bilo zacrtano. Sam proces i rad sa decom me je u početku činio malo nervoznim, jer nisam znao na kakav ću pristup naići i kako ću ja zadobiti njihovo poverenje kako bismo radili najbolje što možemo. Ali, za kraj samo mogu reći da je zapravo bilo čarobno i jako sam ponosan i zadovoljan što sam bio deo ove sjajne akcije“, istakao je višestruko nagrađivan kinolog Aleksandar Bata Marković.
Postoje ljudi koji rade svoj posao. Postoje oni koji imaju poziv. I postoje ljudi koji od svog poziva naprave most između dve izgubljene obale.
Marina i kinolog Bata nisu realizovali samo još jednu inicijativu, niti samo odradili još jedan angažman. Njihov projekat „Šapa spasa“ je živa priča o nadi. O veri u to da mladi koji su „zalutali” nisu izgubljeni. I da, kako kaže Marina, pozivajući se na Brehta – „Ko spase jednog čoveka, spasio je ceo svet.”
Čitav proces zabeležen je budnim okom kamere i zahvaljujući ovom projektu nastao je dokumentarni film „Šapa spasa“ sa potpisom rediteljke iz Kraljeva Marine Kovačević. Ova mlada žena se inače bavi rehabilitacijom štićenika kroz umetnost, a radila je i sa težim, i sa osuđenicima za lakša krivična dela, kao i sa osuđenicama. Kako sama navodi, njen rad i projekti koje sprovodi – komuniciraju sa publikom.
Štićenici i zatvorenici se često bave umetničkim zanimanjima, najčešće kreativnim pisanjem i realizacijom pozorišne predstave. Zahvaljujući svemu tome, oni uče i saznaju za nove alate koji im umnogome pomažu kasnije da se lakše uklope u zajednicu i društvo.
Marina koja ne snima filmove da bi ih prikazala, nego da bi promenila svet, kaže da nije teško pomoći kada umeš da nađeš dobro u ljudima koje društvo često zaboravi, a pate i od nedostatka ljubavi:
„Oni su mladi ljudi koji nisu imali nikoga da im objasni kako se voli, kako se drži obećanje, kako se oslanjaš na nekoga. Psi su im to pokazali. A mi smo samo pomagali da to prepoznaju.“
Marina navodi da je sa Batom, koji joj je i blizak prijatelj, dugo želela da radi:
„Ideja, kasnije i zvaničan projekat gde on mlade štićenike uči o dresuri pasa se sama nametnula i učinila se odmah kao jako dobra. Tu, zapravo, najviše možemo da učinimo, jer su u pitanju jako mladi ljudi koji mogu da se menjaju i lakše se interveniše. Zato sam pozvala Batu, kako bi on sve svoje znanje i praksu koje ima implementirao u Kazneno-popravni dom, a ukupno je 10 štićenika prošlo kroz program i imali smo zaista izuzetne rezultate. Na radionicama koje smo imali, štićenici su pohađali i kurs kreativnog pisanja, emotivne pismenosti i verbalizacije osećanja, pa su imali priliku da pišu o interakciji koju su imali sa psima. Kroz ovaj proces otvarali su svoja srca i duše i projekat im je dao nadu u bolje sutra. Sve je snimljeno i nastao je film koji će premijerno na jesen biti prikazan upravo u sjajnom prostoru Lokal HUB-a, koji vode hrabre i uspešne mlade preduzetnice iz Kraljeva“.
Bata Marković, čovek koga psi vole jer ih razume bez reči, sa setom govori da ne ume da priča o radu sa psima kao o poslu.
„To je za mene čista ljubav. To su bića koja te vide onakvog kakav jesi. Ima onih koji su pomislili da su psi koje smo doveli već bili dresirani, a mi smo ih uzeli iz azila u Kruševcu. I psi, dakle, sa kojima su radili štićenici doma u Kruševcu, do tada su bili osuđeni na nedostatak ljubavi. Pošto je bilo više prijavljenih štićenika, nego pasa (po projektu predviđenih 10), rekao sam im da će psi sami odabrati one sa kojima žele da rade. Tako su psi, zapravo, „udomili” štićenike. Kad odsluže svoje kazne, četiri štićenika udomiće te pse, prijavili su se. Ovaj projekat je dokazao da nema tog živog bića koje neće iskreno odgovoriti na ljubav.“
Projekat koji podrazumeva rad sa štićenicima u Vaspitno-popravnom domu u Kruševcu, podržan je od strane Ministarstva pravde, Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, kao i od strane „Divac fondacije“, koji su od samog početka razumeli ideju i želeli da na svoj način indirektno pomognu mladima, sa kojima se radi i koji danas imaju šansu za pokažu da su se promenili, naučili i da su spremni da donose bolje i pametnije odluke i krenu u svoje bolje sutra.
Suština projekta ogleda se u stvaranju mosta između izgubljenog poverenja i mogućnosti za novi početak. Štićenici su nakon obuke dobili diplome vodiča pasa, a mnogi su iskazali interesovanje da dresura kasnije bude možda čak i njihov životni poziv.
Zato, na kraju ove priče nisu samo psi koji su zahvaljujući ovom projektu pronašli dom, već su neki od mladih ljudi vraćeni sa stranputice zato što je njima neko vratio nadu da i sami mogu da budu bolji, kako bi i ovaj posrnuli svet imao priliku da takav postane.
I zato ovo nije priča ni o štićenicima, niti o psima. Ovo je priča o ljudima koji nisu digli ruke.
Marina i Bata, svakim danom ovog projekta, pokazali su da humanost nije stvar obaveze, nego izbora. Oni su birali ljubav. I nju dali – onima kojima je najviše trebala.
I time, spasili,možda ne ceo svet – ali nečiji ceo svet.
T. A. – M. M. D.
