U proleće 1999. godine, dok je NATO bombardovao Srbiju, a srpske jedinice bile na prvoj liniji fronta, dogodio se podvig koji je mogao ostati zauvek skriven. Kapetan Danilo Milovanović, vodnik Nenad Čurlić, desetar Srđan Ćilerdzić, vojnici Srđan Radović i Dragan Bošnjović, ljudi su za koje možda mnogi nisu čuli, ali su istinski srpski heroji. Bili su deo 252. oklopne brigade, a pre 26 godina, u bombardovanju Srbije od strane NATO alijanse, rizikovali su svoje živote da bi spasili pripadnike druge jedinice koja je već bila na borbenom frontu. Dirljivo, i kroz suze, priču koja ostaje urezana, podelio je sa nama upravo desetar Srđan Ćilerdzić, koji je prvi i bez razmisljanja krenuo u akciju spasavanja.
Bila je to akcija koja je značila razliku između života i smrti. Petorica ovih ljudi učinili su ono što se činilo nemogućim izvukli su šestoricu ranjenih saboraca iz klasične neprijateljske klopke na između Rezala i Likošana.
„Dugo se nije ni pričalo, ni znalo ko je učestvovao u akciji spasavanja kolega vojnika, ali pre nekoliko godina je sasvim slučajno to otkriveno. Bio sam profesionalni vojnik i pripadnik 252. brigade koja je bila pridodata Prištinskom korpusu. Te davne 1999. godine bili smo na Kosovu i Metohiji, Jednog dana čujemo da naši saborci preko radio veze traže pomoć. Naš Kapetan Danilo Milovanović nam govori da moramo otići da izvučemo dvojicu naših policajaca koji su ranjeni. Nismo imali predstavu gde ulazimo i kako će biti. Jedan moj kolega vojnik i ja smo prvi krenuli bez razmišljanja da pomažemo ranjenima, a meci su samo leteli oko nas. Taj zvuk metaka koji lete pored nas i zapomaganje onih koji su pogođeni, neću zaboraviti dok sam živ. Srce lupa, strah prisutan, ali povratka nema”, priseća se tog kobnog dana desetar Srđan Ćilerdzić.
Njegova uniforma tog dana bila je probušena od metaka na četiri mesta, ali čudom bez ijedne rane. Pripadnici 252, brigade su kao spas naišli u poslednjem trenutku, a veliku hrabrost su pokazali i napadnuti, koji ni po koju cenu nisu želeli da se predaju.
Ono što je još posebnije jeste da je Srđan Ćilerdzić godinama mislio da je jedan od vojnika kojeg je spasao tog dana preminuo, ali na iznenađenje i na sreću našeg sagovornika, bilo je drugačije. Željko Alimpić je čovek koji je tada primio četiri metka, bio na ivici života i smrti i zahvaljujući Srđanu – preživeo.
„Momci koje smo mi spasili upali su u klasičnu klopku neprijatelja. Scene gde meci pogađaju tela naše braće i naših saboraca i krike komandira te druge jedinice nikada ne mogu da izbrišem iz sećanja. Srce je jako lupalo, strah, haotične scene, a moj pomoćnik govori da vidi jednog ranjenog i krenuli smo da ih ubacujemo u naše borbeno vozilo i da pokušamo što više života da spasemo. I posle 26 godina, i dalje me hvata jeza i suze naviru, kada se setim tih scena, koje sam proteklih godina, baš dugo potiskivao. Na kraju, pet vojnika je u toj ratnoj akciji izgubilo život, a šest smo uspeli da izbavimo. Ono što moram da napomenem jesu bolničari i lekari koji su fenomenalno uradili ono što je svakom ranjenom u tom trenutku trebalo.To što su lekari tada uradili bilo je čudo. Oni su nastavili ono što smo mi započeli – spasavanje života“, ocenjuje Srđan.
Lekari su uspeli, nakon sjajne akcije izvlačenja, svojim velikim znanjem da spasu ranjene. Pre par godina, oni koji su bili deo spasene jedinice i 252. brigade, pronašli su se i sada se okupljajuju 24. marta da se druže i da održe komemoraciju stradalima.
Ono što je još posebnije jeste da je Srđan Ćilerdzić godinama mislio da je jedan od vojnika kojeg je spasao tog dana preminuo, ali na iznenađenje i na sreću našeg sagovornika, bilo je drugačije. Željko Alimpić je čovek koji je tada primio četiri metka, bio na ivici života i smrti i – preživeo.
„Ja sam ove godine prvi put bio na toj komemoraciji i nastaviću da idem dokle god budem mogao. Posle mnogo godina, čak više od dve decenije nisam ništa znao o tim ljudima kojima smo živote spasili, a sada iako je dosta emotivno za sve nas, jedva čekamo da se okupimo“, istiiće Ćilerdžić.
Ovaj čin neverovatne hrabrosti i nesebičnosti prepoznat je tek sada. Da li je možda kasno? Naš sagovornik smatra da je dobro da se to dogodilo dok su preživeli akteri ove priče još živi i smatra da su i on, i ostalih pet njegovih saboraca zaslužili neku vrstu priznanja. Zvanično odlikovanje će i dobiti, a ono će im biti uručeno u subotu, 30. avgusta u Manastiru Žiči, od strane 35. odreda Posebne jedinice policije čiji su članovi tog marta 1999. godine spaseni.
Iako skromni kao i uvek, ratnici iz tog strašnog doba novije istorije Srbije, smatraju da su samo radili ono što osećaju, a nama ostaje da ih poštujemo mnogo više i da slušamo sa velikom pažnjom njihove priče, iako su zastrašujuće, jer sutra ih neće biti, a spasioce naše zemlje i našeg naroda, ne smemo da zaboravimo.
Zašto se ćutalo?
U vihoru rata mediji su beležili samo najkrupnije događaje, dok su pojedinačne priče ostajale u senci. Informacije su često bile ograničene ili skrivene iz bezbednosnih razloga. Najviše od svega, sami učesnici nisu želeli da govore: smatrali su da su učinili ono što je svaka vojnička dužnost. Skromnost i bol potisnuli su njihova svedočanstva, sve dok ih susreti preživelih nisu vratili u sećanje i otkrili javnosti.
To što su učinili ti mladi ljudi prevazilazi vojničku obavezu. Oni su tada pokazali da je najveća snaga čoveka u trenutku kada se odluči da život drugoga stavi ispred sopstvenog. Njihova hrabrost ne meri se brojem metaka koji su prošli pored njih, već snagom da, i pod kišom smrti, izaberu saosećanje i bratstvo.
Takvi podvizi su tihi temelji jedne nacije. Oni nisu snimani kamerama, nisu opisani u dnevnicima velikih sila, ali u sećanjima onih koje su spasili ostaju kao najvrednije priče koje imamo. To je hrabrost koja se ne uči iz knjiga, to je hrabrost koja se rađa u srcu kada čovek oseti da mora stati ispred zla i izvući brata iz mraka.
Zato je svako sećanje na ovaj podvig zavet da ne smemo ćutati. Jer ako zaboravimo njih, zaboravićemo i ono što je ljudskost u najtežem vremenu značila.
Nama ostaje da ih poštujemo i da njihove priče čuvamo, jer se heroji pamte samo ako oni koji dolaze – znaju za njihova dela dobrote i ljubavi.
O 252. oklopnoj brigadi
Jedna od najpoznatijih jedinica Vojske Jugoslavije (VJ), formirana još u JNA, bila je 252. oklopna brigada. Njena Komanda bila je u Kraljevu. Brigada je pripadala Prištinskom korpusu VJ u vreme rata na Kosovu i tokom NATO bombardovanja 1999. Brigadu su činili:
– oklopni bataljoni (tenkovske jedinice, T-55 i T-72),
– mehanizovani pešadijski bataljoni,
– artiljerijski divizion,
– divizion PVO (protivvazdušne odbrane),
– izviđačka i inženjerijska četa,
– logističke i sanitetske jedinice.
Ova brigada učestvovala je u teškim borbama i imala značajne gubitke, ali i ključne uspehe u izvlačenju i spasavanju drugih jedinica. Iako je u narodu i vojnim krugovima poznata kao „oklopna“ (zbog velikog broja tenkova i oklopnih vozila, imala je jaku pešadijsku i logističku komponentu i upravo zbog te kombinacije mogla je brzo da reaguje u borbenim i spasilačkim misijama).
T. A.
