Psihološkinja Ivana Bilibajkić: „Porodica često pruža previše sigurnosti – a samostalnost se ne uči bez iskustva“
Mladi u Srbiji, ali i u regionu, sve kasnije napuštaju roditeljski dom. Statistika potvrđuje ono što mnogi primećuju u svakodnevnom životu – prosečna starost „odlaska od kuće“ u Srbiji iznosi 31,4 godine, što našu zemlju svrstava na četvrto mesto u svetu po kasnom osamostaljivanju mladih.
Slušamo često da postoje brojni razlozi zbog čega je to tako. Finansije su, neosporno, na samom vrhu spiska razloga, ali ima li još nečega što decu ili već odrasle ljude sprečava da se osamostale? Šta je to, za portal Krug otkriva psihološkinja Ivana Bilibajkić.
„Psihološki gledano, mladi ostaju duže u roditeljskom domu, jer porodica često nudi osećaj sigurnosti i zaštite od spoljašnjih pritisaka. Roditelji neretko pružaju previše podrške, pa deca nemaju priliku da u ranim godinama vežbaju samostalnost i preuzimanje odgovornosti. Odlazak od kuće se često odlaže i zbog emotivne povezanosti, jer je teško napraviti odvojiti se ako porodica funkcioniše kao zatvoren i komforan sistem. Čitav je splet okolnosti zbog kojih se deca sve teže odlučuju za odlazak, osim ako je to (najčešće) odlazak zbog studija: prezaštićujući vaspitni stil roditeljstva, produženo školovanje) i, najvažnije, porodična dinamika“, kaže Bilibajkić.
Da li se možda tokom poslednjih godina ili čak decenija promenio mentalni sklop dece ili mladih? Da li su nekada osamnaestogodišnjaci bili zreliji i spremniji da se upuste u život sami, bez roditeljske produžene ruke i svake vrste pomoći? Da li su bili spremniji i zreliji da studiraju van rodnog grada i dalje od porodičnog doma, ili se zaposle i odu? Sva ova pitanja su ona koja smo postavili psihologu i dobili odgovor da nije reč o slabijem mentalnom sklopu, već o drugačije oblikovanom kontekstu u kome mladi odrastaju.
„Imamo društvo koje stimuliše udobnost i brzu dostupnost sadržaja, a manje prilika za preuzimanje odgovornosti, pored toga društveni standardi su pomereni. Sve ovo može dovesti do odlaganja sazrevanja, samostalnost se razvija kasnije, granice sa roditeljima se teže postavljaju, a tolerancija na frustraciju je niža. Dakle, promene se odnose na stil formiranja identiteta i načina suočavanja sa izazovima, a ne na samu sposobnost mladih.“, ističe naša sagovornica.
Govoreći o razlikama među polovima, dr Bilibajkić navodi da danas nema značajnih razlika – odlazak od kuće zavisi više od ličnih okolnosti, obrazovanja i porodične funkcionalnosti, nego od pola.
„Nekada je važilo pravilo da se devojke ranije osamostaljuju kroz brak, dok su sinovi duže ostajali u roditeljkom domu. Danas je ta razlika sve manja, više zavisi od ličnih okolnosti, obrazovanja i funkcionalnosti porodice. Nije stvar u nezrelosti muških ili ženskih, već u tome kako porodica funkcioniše, ključni prediktori su porodična očekivanja, finansijska sigurnost i lična motivacija za samostalnošću.“
Da li je, pitali smo „normalno“ da osobe od 40-ak godina žive i dalje sa mamom i tatom ili jednim od roditelja i kako to zapravo utiče na obe strane?
„Sa psihološkog aspekta može biti adaptivno u određenim okolnostima (briga o roditeljima, finansijska sigurnost), ali ako traje predugo – nosi rizik od emocionalne zavisnosti i odlaganja razvoja identiteta. Normalno je da postoji period zajedničkog života ali za psihički razvoj je važno da odrasla osoba nauči da živi samostalno, jer samo kroz odvajanje i sopstveno iskustvo dolazi do potpune zrelosti i autentičnosti“, ističe naša sagovornica.
Ona ima savete za roditelje, ali i za mlade, zašto i kada je, ako postoji pravo vreme, prilika za odvajanje:
„Osamostaljivanje je neophodno da bi dete razvilo autonomiju, odgovornost i osećaj sopstvene snage. Najzdravije je kada se to događa postepeno, od kasnih tinejdžerskih dana kroz studije ili posao. Roditeljima savetujem da podrže, a ne da kontrolišu, da pomognu detetu da vežba samostalne odluke ali da ne rešavaju probleme umesto njih i za njih. Deci savetujem da postave lične ciljeve (posao, stan, finansije) i da se oslobode osećaja krivice, jer odlazak ne znači prekid bliskosti, već zdravu transformaciju odnosa, što je važan uvid za mene“.
Prema zvaničnoj statistici, na prvom mestu u svetu, po kasnom napuštanju porodičnog doma od strane mladih je, iznenađujuće, Hrvatska sa prosekom od 33,4 godine. Sa samo mesec dana razlike i 33,3 godine je Crna Gora na mestu broj dva. Treća je Severna Makedonija u kojoj mladi odlaze od roditelja sa 32,1 godinom.
U Top 10 su svrstane još i Slovačka (30,8), Grčka (30,7), Bugarska (30,3), Španija (30,3), Malta (30,1) i Italija (30,0) godina. Sa skroz suprotne strane ove liste, na samom začelju se nalaze Ujedinjene Američke Države, gde mladi iz roditeljskog doma odlaze sa 19 godina. Odmah iznad SAD se nalazi Rusija sa prosekom od 19,8 godina, a Austalijanci su prvi „netinejdžeri“ koji život uzimaju u svoje ruke sa 20,4 godine.
Srbija polako postaje zemlja odraslih sinova i kćerki koji se teže odvajaju, a možda upravo to govori koliko smo, kao društvo, naučili da živimo pod istim krovom, ali ne i da odrastemo zajedno.
T. A.
