Stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja upozoravaju na porast broja pacijenata koji se žale na simptome depresije i anksioznosti. Svetska zdravstvena organizacija je 2. septembra objavila istraživanje pod nazivom „World mental health today: latest data“, u kojem stoji da broj ljudi koji pate od mentalnih poremećaja premašuje milijardu, a da među njima ubedljivo prednjače oni sa združenim simptomima ova dva oboljenja.
I pored uvećanog broja obolelih, kako se navodi u izveštaju, odnos broja osoba sa ovim simptomima, naspram ukupne svetske populacije i dalje je – relativno stabilan. Drugim rečima, broj obolelih osoba se proporcionalno povećava sa porastom stanovništva na posmatranoj teritoriji. Ova konstatacija se ne može primeniti jedino na period pandemije kovida 19, ocenjeno je u istraživanju, kada je Svetska zdravstvena organizacija zabeležila porast obolelih za čak 25 procenata.
Struka sa velikom pažnjom istražuje i zavisnost od rada i prekomerne zauzetosti, učestalu bolest u savremenim poslovnim sredinama, koja neretko vodi ka emocionalnoj iscrpljenosti i hroničnoj napetosti.
Redakcija portala Krug istraživala je uticaj ovog globalnog stanja na specifičnosti koje su karakteristične za našu sredinu. Kako bismo što bolje razumeli obim i karakter ovog problema, razgovarali smo sa stručnjacima iz oblasti psihologije i psihijatrije.
Pre nego što pristupe lečenju, budući pacijenti često imaju nedoumicu vezanu za simptome koje osećaju, ne znajući radi li se o razvoju neke mentalne bolesti ili kratkotrajnim pokazateljima umora. Takođe, odabir lekara je još jedan od problema sa kojim se često sreću u početnoj fazi prihvatanja novonastalih zdravstvenih problema.
– Psihologija, između ostalog, proučava kako čovek doživljava svoju okolinu i sebe, načine ponašanja ljudi i uzroke usled kojih dolazi do određenog oblika ponašanja. Psiholog ne propisuje lekove, za razliku od psihijatra, već koristi razgovor, testiranje i psihoterapiju kao glavne metode rada. Psiholog nakon razgovora može da proceni da li je reč o blažim emocionalnim poteškoćama ili se radi o problemima koji ometaju svakodnevno funkcionisanje osobe – za portal Krug kaže psihološkinja Jelena Goljić.
U slučaju ozbiljnijih simptoma u proces lečenja se uključuje psihijatar uz primenu metoda medikamentnog lečenja. Često dolazi i do zajedničke saradnje psihologa i psihijatra.
– Ukoliko su problemi takvi da utiču na svakodnevni život, kao što je duže depresivno raspoloženje, gubitak volje, suicidalne misli, napadi panike, jaka anksioznost, nesanica koja traje dugo, halucinacije, deluzije, nagle promene raspoloženja, sumnja na poremećaje kao što su bipolarni, depresivni, shizofreni ili opsesivno-kompulzivni poremećaj, bolesti zavisnosti, preporuka je da se osoba obrati psihijatru. Neretko se dešava da je osobi teško da prihvati da je neophodno da potraži pomoć psihijatra. Tada se razgovor nastavlja u pravcu prihvatanja daljeg lečenja. Dakle, psiholog pomaže kroz savete, razgovor, psihoterapiju i podršku. Psihijatri često sarađuju sa psiholozima, jer kombinacija terapije i lekova daje najbolje rezultate – dodaje naša sagovornica.
Pored uobičajenih simptoma anksioznosti i depresije, Goljićeva upozorava na još jedan mentalni poremećaj, koji je do danas ostao delimično nepoznat široj javnosti, iako je prepoznat i opisan pre više od pet decenija.
FENOMEN ZAVISNOSTI OD RADA I OBAVEZA
– U poslednje vreme, i na našem podneblju, pojavljuje se fenomen zavisnosti od ponašanja – od rada i obaveza. Zapravo, osoba je zavisna od osećaja postignuća. Zamka je u tome što osoba ili njena okolina postaju svesni problema kasnije, kada se doživi veliki premor, dođe do zdravstvenih problema ili kada se zanemaruju drugi aspekti života, stavljanjem posla ili druge radne obaveze u prvi plan. Naime, njeno ponašanje deluje pozitivno, jer pokazuje da je vredna, odgovorna i posvećena individua koja dobija pohvale od okoline, a samopouzdanje u tom aspektu života je na zavidnom nivou. Osoba sve više želi da ostane na ,,visini zadatka’’, ne dozvoljavajući da je bilo šta iznenadi i naruši profesionalni ugled koji je stekla. Svaki pad doživljava tragično, uporno se trudeći da još vrednije i bolje radi, još posvećenije. U nekom momentu dolazi do zasićenja i do sagorevanja – kaže Goljić.
Ona dodaje da, tokom razgovora sa osobom, psiholog može da otkrije da li se u pozadini takvog ponašanja nalazi anksioznost, nesigurnost ili potreba za kontrolom. Psiholog uočava da li je došlo do pada samopouzdanja, straha od neuspeha ili odbacivanja okoline, u kojoj meri pacijent izbegava osećanja tuge i praznine, koliko visoke standarde sebi postavlja i na koji se način opušta:
– Svakako, uočava se emocionalna, fizička i socijalna iscrpljenost. Dugotrajne posledice takvih obrazaca ponašanja mogu dovesti do anksioznosti i depresije. Neophodno je postaviti granice, učiti se opuštanju i odmoru, raditi na samoprihvatanju, kao i razvijati hobije. Dakle, važno je prepoznati unutrašnje potrebe koje osoba pokušava da zadovolji kroz rad i razviti zdravije načine samovrednovanja i opuštanja.
Proces ubrzane urbanizacije poslednjih decenija uzrokovao je pojavu brzog tempa života, stresa i stalne izloženosti spoljnim pritiscima. U takvom okruženju primećuje se porast pacijenata koji se suočavaju sa anksioznošću i depresijom. Portal Krug je istraživao postoji li uzročno posledična veza između pomenutih pojava. O ovome govori dr Jelena Sekulić, lekarka na specijalizaciji iz psihijatrije u Opštoj bolnici „Studenica“ u Kraljevu:
– Poslednjih decenija svedoci smo intenzivnog procesa urbanizacije, koji je doveo do naglog povećanja broja ljudi koji žive u gradskim sredinama. Iako urbani život pruža brojne prednosti kao što su bolje obrazovanje, zdravstvena zaštita i zaposlenje, sve više istraživanja ukazuje na to da on može imati nepovoljan uticaj na mentalno zdravlje. Porast broja osoba koje pate od anksioznosti i depresije postao je jedan od najizraženijih socijalno-zdravstvenih problema savremenog društva. Naučna istraživanja ukazuju na to da osobe koje žive u urbanim sredinama imaju do 40% veći rizik za depresiju i čak do 70% veći rizik za pojavu anksionih poremećaja u poređenju sa stanovnicima ruralnih područja.
Naša sagovornica seosvrće na faktore koji pogoduju rastu ovih poremećaja i podseća na važnost unapređenja mentalne higijene:
– Među ključnim faktorima koji doprinose porastu anksioznosti i depresije u urbanim sredinama izdvajaju se hronični stres i brz ritam života, manjak socijalne podrške i osećaj usamljenosti, izloženost buci, gužvama i zagađenju, ekonomska nesigurnost i radni pritisci, nedostatak kontakta sa prirodom i mirnim okruženjem. Istovremeno, iako je fizička blizina među ljudima u gradu veća, socijalna povezanost je često slabija, što doprinosi osećaju usamljenosti i izolacije. Nedostatak kontakta sa prirodom i manjak vremena za rekreativne aktivnosti dodatno povećavaju rizik od poremećaja raspoloženja. Ovi faktori deluju sinergistički, pojačavajući aktivnost u delovima mozga koji regulišu emocije i stres, te povećavaju nivo stresnih hormona (poput kortizola) i smanjuju opšte psihičko blagostanje. Dakle, urbanizacija predstavlja važan zdravstveni izazov, jer kumulativni efekti životnih uslova u velikim gradovima doprinose porastu anksioznosti i depresije, čime se naglašava potreba za razvojem strategija mentalne higijene i promocije mentalnog zdravlja u urbanim zajednicama.
Razvoj anksioznih i depresivnih stanja često zavisi od složene kombinacije unutrašnjih i spoljašnjih faktora. Zato se postavlja pitanje da li preopterećenost i promene načina života imaju ulogu direktnog uzroka ili predstavljaju okidač kod osoba sa već razvijenom sklonošću ka ovim bolestima. Na ovu vezu ukazuje dr Jelena Sekulić:
– Hronični stres direktno utiče na nervni, hormonski i imunski sistem. Kada je organizam duže vremena izložen stresu dolazi do poremećaja u regulaciji kortizola, promena u funkcionisanju neurotransmitera (serotonin, dopamin, noradrenalin), poremećaja sna, koncentracije i emocionalne stabilnosti. Ako se stres ne kompenzuje zdravim životnim navikama, poput pravilne ishrane, fizičke aktivnosti, odmora i podrške, vremenom može doći do razvoja psihičkih poremećaja. Dakle, promena načina života i preopterećenost obavezama ne uzrokuju bolest same po sebi, ali predstavljaju značajne okidače kod osetljivih osoba.
STRES AKTIVIRA „PREDISPOZICIJU”
Naša sagovornica dodaje da ne postoji jednostavna uzročno-posledična veza između urbanizacije i porasta anksioznosti i depresije. Brojni podaci ukazuju na to da urbani uslovi života mogu delovati kao okidači ili pojačivači postojećih psiholoških ranjivosti. Stoga dolazi do povećane osetljivosti na pomenute poremećaje:
– Neki ljudi imaju urođenu ili stečenu ranjivost koja ih čini osetljivijima na stres i emocionalne promene. Psihički poremećaji, naročito anksioznost i depresija nastaju delovanjem više faktora istovremeno, od kojih su najvažniji genetska predispozicija (ako neko u porodici ima anksiozne ili depresivne poremećaje rizik je veći), lične karakteristike osobe (visoka odgovornost, perfekcionizam, sklonost brizi, nisko samopouzdanje), rana iskustva (trauma, emocionalno zanemarivanje, hronični stres u detinjstvu), biološki i socijalni faktori (hormonske promene, somatske bolesti, manjak podrške, usamljenost, konflikti, nesigurna egzistencija).
Takođe, spoljašnji faktori poput preopterećenja, povećane odgovornosti, stalne izloženosti pritiscima, razne vrste gubitaka, mogu biti okidači koji pokreću simptome kod osoba koje već imaju pomenutu ranjivost.
– To znači da može postojati sklonost ka anksiozno-depresivnom stanju, ali ako je osoba izložena povoljnim životnim okolnostima, kod iste osobe se ne mora razviti navedeni poremećaj. Drugim rečima, stres aktivira „predispoziciju”. Razumevanje ove veze je ključno za prevenciju i tretman. Ako se zna da osoba ima veću ranjivost, mogu se primeniti tehnike suočavanja sa stresom, promovisati balans između obaveza i odmora i pravovremeno reagovati na prve znake emocionalnog opterećenja. Dakle, predispozicija stvara mogućnost za anksiozno-depresivni poremećaj, a stres i promene su okidači koji ga mogu aktivirati – zaključuje dr Jelena Sekulić.
Podaci i stručna tumačenja potvrđuju da su savremeni pritisci važan faktor u razvoju psihičkih tegoba, zbog čega sistematsko praćenje i rana intervencija ostaju ključni elementi zaštite.
Aleksandar Raković
