Sarački zanat počeo je da gubi na značaju još kada su sedlari ostali bez mušterija, a sa njima su polako svoje radionice zatvarali i vešti majstori koji su mogli izraditi novčanik, kaiš ili torbu od kože.
Decenijama kasnije, troje entuzijasta iz Kraljeva, vođeni sličnim motivima i istom strašću, oživljavaju ovu zapostavljenu radinost. Milan Tadić, Ana Crepuljarević i Jelena Goljić čine kraljevački sarački trio koji je, nakon nekoliko godina istraživanja, učenja, vežbanja i ljubavi prema starom zanatu, uspeo da formira jednu neobičnu vrstu pokretne radionice za proizvodnju ručno rađenih proizvoda od prirodne kože.
Milan Tadić se još od prvih saračkih koraka opredelio za izradu proizvoda uglavnom svrstavanih pod kategoriju muškog sortimenta. Prvi je Kraljevčanin koji je ručno rađene proizvode od prirodne kože ponudio potrošačima grada kraj Ibra nakon više decenija. Ubrzo je našao i ljude sličnih interesovanja.
– Prvi kontakt sa ovim zanatom imao sam 2018. godine. Svemu je prethodilo istraživanje, učenje, gledanje tutorijala… Prve nabavke komada kože i stidljivi pokušaji da nešto od toga napravim, učinili su da shvatim koliko taj posao meni prija i da sam konačno pronašao delatnost koja me u potpunosti ispunjava. Vremenom sam ovladao raznim tehnikama ovog zanata. Tragajući za alatima i materijalima potrebnim za rad saznao sam da u Kraljevu postoji još jedna osoba sa sličnim interesovanjima. Tako sam došao do kontakta Ane Crepuljarević. Razmenjujući iskustva, ubrzo smo uspostavili blisku saradnju – kaže Milan Tadić za portal Krug.
Slično Milanu, i Ana je još pri prvom susretu sa kožom i saračkim alatima osetila potpunu okupiranost pažnje ovim starozanatskim rekvizitima.
– Saračkim zanatom počela sam da se bavim 2021. godine, nakon dužeg traganja za radom koji bi me u potpunosti angažovao. Presudan je bio trenutak kada sam videla kako se ručno izrađuje kožni novčanik. Moja reakcija je tada bila neposredna i jasna, a prijatelj koji je to primetio skrenuo mi je pažnju na neuobičajenu energiju sa kojom govorim o tome i predložio da pokušam. Već narednog dana nabavila sam alat i kožu i započela rad.
Ana je po obrazovanju diplomirani teolog. Po zanimanju je nastavnica teologije, a od pre tri godine i sarač. Smatra da je novim interesovanjima samo nadogradila prethodna i da se njena dva, naizgled različita zanimanja, prirodno dopunjuju.
– Rad sa kožom zahteva koncentraciju, preciznost i strpljenje. Taj ritam mi je pomogao da jasnije postavim prioritete i da se fokusiram. Dok radim, slušam emisije i podkaste iz oblasti teologije, kulture i filozofije, što mi omogućava kontinuitet intelektualnog, kreativnog i stvaralačkog rada. Teološko obrazovanje mi je dalo širi okvir razumevanja sveta i čoveka, dok mi je zanat omogućio konkretan izlaz u stvaralačku praksu.
Zanat je, pored proizvoda, izgradio mrežu saradnje i profesionalnog poverenja.
– Najvredniji rezultat rada nije sam predmet, već ljudi sa kojima sarađujemo. Kroz razmenu iskustava učimo kako da unapredimo izradu i predstavimo ono što radimo. Svaki komad naših kožnih aksesoara je izrađen sa jasnom namerom i visokim zahtevima prema kvalitetu i nikako se ne može uklopiti u mnoštvo proizvoda koji dolaze iz oblasti savremenih modnih standarda. Dugoročni cilj je mala, funkcionalna radionica u kojoj bi ceo proces imao stabilne uslove – za portal Krug zaključuje Ana Crepuljarević.
Ulazak u sarački zanat retko je vođen institucionalnim putevima ili formalnim obrazovanjem. Reč je o procesu koji se često odvija izvan sistema, kroz lično traganje, pokušaje i greške, kroz neposredan dodir sa ljudima.
– Do potrebnog znanja došli smo na teži način; učili smo sami – kaže Jelena Goljić, po obrazovanju diplomirana psihološkinja.
Ona dodaje da ručni rad daje dušu predmetima, jer proizvodi pričaju priču ručnog rada i ljudi koji ih nose:
– U svet saračkog zanata uvela me je Ana Crepuljarević, kroz rad u maloj, improvizovanoj radionici, gde je prvi susret sa alatom i materijalima bio presudan za odluku da u tom poslu ostanem i zavolim ga.
Moja sagovornica naglašava da u vremenu masovne proizvodnje i standardizovanih formi, ručni rad opstaje zahvaljujući svojoj nesavršenoj preciznosti i nemogućnosti ponavljanja i da vrednost svake rukotvorine dodatno raste uloliko ona nastane kao unikatna.
– Opredelila sam se za izradu nakita od kože, jer je svaki komad jedinstven i neponovljiv. Upravo su te razlike ono što ručni rad trajno odvaja od fabričke, serijske proizvodnje. Kao najdragoceniji deo ovog posla vidim poznanstva koja su iz njega proistekla, dok osećaj uzbuđenja pred radionicom, materijalima i alatom ostaje zajednički imenitelj za nas troje i osnova na kojoj se naš zanatski put dalje gradi – ističe Jelena Goljić.
Iako se ova radinost razvijala kao dominantno proizvodna, moji sagovornici obogatili su je osećajem za dekoraciju i lepotu, prilagođavajući je savremenim ukusima. Njihova posebnost ogleda se u precizno odmerenoj ravnoteži između moderne umetnosti i zanatskih veština koje su, uprkos viševekovnom vremenskom jazu, ostale gotovo nepromenjene.
Sarački zanat danas u Srbiji opstaje na samoj ivici nestanka. Reč je o drastičnom padu u odnosu na period 19. i prve polovine 20. veka, kada su sarači bili sastavni deo gradske i seoske privrede, organizovani u esnafe i neizostavni u poljoprivredi, saobraćaju i vojsci.
Formalno priznanje značaja zanata stiglo je tek nedavno. Sarački zanat je 21. decembra 2023. godine upisan u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, koji vodi Etnografski muzej u Beogradu. Time je država potvrdila njegovu kulturnu vrednost, ali to priznanje za sada nije pratila sistemska podrška koja bi obezbedila njegovu obnovu ili prenos znanja kroz obrazovne programe.
U praksi, zanat se i dalje održava isključivo zahvaljujući pojedincima koji u njega ulaze samostalno, bez formalne obuke, često se oslanjajući na lično istraživanje, razmenu iskustava i neposredan rad sa materijalima. U tom kontekstu, rad troje kraljevačkih entuzijasta predstavlja lični izbor i oblik stvaralačkog otpora masovnoj proizvodnji. Taj njihov mali prostor između tradicije i zaborava, jeste i dokaz da zanat može da preživi, ako još ima onih koji su spremni da mu „daju svoje ruke”.
Aleksandar Raković
