Došao je septembar 2026. godine i stigli su rezultati PISA testiranja iz 2025. godine. To je druga PISA procena nakon pandemije, pa je bilo posebno važno videti kakvo je stanje u globalnom obrazovanju i da li je, nakon velikog pada iz 2022. godine, došlo do oporavka.
Nakon objavljivanja rezultata, mediji su, očekivano, izdvojili parametre koji pokazuju nastavak slabljenja obrazovnih postignuća. U javnosti su se odmah pojavili različiti eksperti i politički tumači koji su rezultate objašnjavali kao posledicu pandemije i očekivani nastavak jednog već započetog trenda.
Ali – takva objašnjenja imaju ograničen rok trajanja. Nekoliko dana traju u medijima, a zatim ih zamene nove teme, kao što se nakon zemljotresa ili poplava nekoliko dana govori o uzrocima i posledicama, a onda pažnja javnosti odlazi ka novoj senzaciji.
PISA 2025, međutim, nije senzacija. To je ozbiljan signal o stanju obrazovanja.
U ovom ciklusu testirano je više od 760.000 petnaestogodišnjaka iz 91 zemlje i ekonomije. PISA je obuhvatila prirodne nauke, matematiku i čitalačku pismenost, a prvi put i posebno područje učenja u digitalnom svetu i kompjuterskog rešavanja problema.
Rezultati pokazuju neujednačenu sliku. U odnosu na 2022. godinu, prosečni rezultati OECD-a u prirodnim naukama ostali su uglavnom stabilni, dok su rezultati iz matematike pali za oko devet bodova, a iz čitanja za oko 14 bodova.
Čitanje je zabeležilo posebno snažan pad. OECD istovremeno upozorava da se pad obrazovnih postignuća u mnogim zemljama nije pojavio tek nakon pandemije, već da je deo problema postojao i ranije.
To je, možda, i najvažnija poruka PISA 2025.
Ako se problem pojavio samo zbog zatvaranja škola, onda bismo mogli očekivati da će se, nakon povratka učenika u škole, rezultati postepeno oporaviti. Međutim, rezultati pokazuju nešto složenije. Pandemija je očigledno produbila postojeće probleme, ali ih nije stvorila.
OECD zato govori o dubljim i trajnijim izazovima obrazovnih sistema. Posebno zabrinjava činjenica da je u zemljama OECD-a oko 20 odsto petnaestogodišnjaka sada ispod osnovnog nivoa postignuća u sva tri područja – nauci, matematici i čitanju. U 2022. godini taj udeo iznosio je oko 16 odsto.
Evropa i prostor bivše Jugoslavije
Posebno je zanimljivo pogledati Evropu i prostor bivše Jugoslavije. PISA 2025 pokazuje da ni evropski obrazovni sistemi nisu izvan globalnog trenda. Među vodećim sistemima i dalje dominiraju istočnoazijske zemlje i ekonomije, dok je Estonija ostala jedan od najuspešnijih evropskih obrazovnih sistema. U sva tri osnovna područja među deset najuspešnijih nalaze se Estonija, Japan, Koreja, Makao, Kineski Tajpej i Ujedinjeno Kraljevstvo.
Posebno je zanimljiv slučaj Ujedinjenog Kraljevstva, koje je ostvarilo značajno poboljšanje rezultata u prirodnim naukama u odnosu na 2022. godinu. OECD navodi i druge primere sistema koji su uspeli da poprave pojedine rezultate. To je važno jer pokazuje da pad nije prirodni zakon i da obrazovni sistemi mogu reagovati drugačije.
Na prostoru bivše Jugoslavije slika je mnogo složenija. Hrvatska i Slovenija ostaju iznad većine sistema u regionu, ali su i one zabeležile značajne padove u odnosu na 2022. godinu. U Sloveniji je posebno izražen pad u čitanju, dok je Hrvatska takođe zabeležila pad u prirodnim naukama i čitanju.
Srbija je ispod proseka OECD-a u sva tri osnovna područja. Crna Gora predstavlja zanimljiv izuzetak u pojedinim pokazateljima i spada među zemlje koje su ostvarile poboljšanje rezultata u prirodnim naukama.
Zato PISA ne daje jednostavnu priču o tome ko je „dobar“, a ko „loš“. Ona pre pokazuje različite putanje obrazovnih sistema. A upravo tu počinje ozbiljnije pitanje.
Šta nam PISA zapravo govori?
PISA je test, a ne potpuna dijagnoza obrazovnog sistema. Ona ne može sama objasniti zašto se rezultati pogoršavaju. Ali može pokazati da se nešto događa sa sposobnostima novih generacija.
Ako učenici sve teže razumeju tekst, rešavaju matematičke probleme, procenjuju informacije i primenjuju znanje u novim situacijama, onda problem nije samo u tome što „znaju manje“. Problem je mnogo dublji.
Problem je u sposobnosti obrazovanja da proizvodi ljude koji mogu da uče, misle, povezuju znanja, rešavaju složene probleme i prilagođavaju se promenama.
Upravo zato PISA 2025 treba posmatrati i kroz prizmu pojma obrazovne destrukcije.
Poslednjih deset godina pokušavao sam da pokažem da obrazovna destrukcija nije samo pad rezultata na testovima. Ona predstavlja širi proces slabljenja obrazovanja kao sistema koji treba da proizvodi znanje, kritičko mišljenje, autonomiju, odgovornost i funkcionalne kompetencije.
Ona se često ne vidi odmah.
Obrazovni sistem može izgledati formalno stabilan. Postoje škole, nastavnici, fakulteti, diplome, pravilnici, strategije, akreditacije i reforme. Ali iza te formalne stabilnosti može se odvijati proces postepenog gubitka stvarne obrazovne funkcije. Zato obrazovna destrukcija može dugo ostati skrivena iza statistike, administracije i političkih interpretacija.
Na to sam ukazivao i u ranijim tekstovima objavljenim na portalima Krug i BUKA, pokušavajući da pokažem da obrazovna destrukcija proizvodi stalne krize, sukobe i poremećaje u obrazovanju, ali i da se njene posledice na kraju pojavljuju upravo tamo gde ih je najteže sakriti – u stvarnim sposobnostima novih generacija.
Od obrazovne destrukcije do društva neznanja
Da li smo, onda, iznenađeni rezultatima PISA 2025? Daleko od toga.
Oni su, pre svega, potvrda potrebe da obrazovanje prestanemo da posmatramo samo kroz prizmu reformi, nastavnih planova i političkih strategija.
Problem je u tome što se obrazovanje pokušava popravljati istim mehanizmima koji su deo problema.
Imamo sve više administracije, strategija, procedura i formalnih pokazatelja kvaliteta, a istovremeno sve više sumnje u stvarno znanje i kompetencije onih koji završavaju obrazovanje.
Tu se otvara i pitanje upravljanja obrazovanjem.
Ko upravlja školama? Ko bira direktore? Ko donosi odluke? Na osnovu kojih kompetencija? Da li direktor škole odgovara pre svega obrazovnom sistemu i učenicima ili političkoj strukturi koja ga je postavila?
Ako se rukovodeće pozicije popunjavaju prema političkoj podobnosti, lojalnosti ili sposobnosti prilagođavanja sistemu, a ne prema znanju, profesionalnosti i razumevanju obrazovanja, onda obrazovni sistem dobija jednu novu vrstu problema.
Upravo ovde postaje zanimljiv koncept morokratije, koji prof. dr Darko Tipurić razvija kao oblik upravljanja u kojem se na pozicije moći mogu sistematski postavljati nedovoljno kompetentni ljudi, dok znanje, profesionalna odgovornost i sposobnost ustupaju mesto lojalnosti, konformizmu i podobnosti.
Morokratija, naravno, nije isto što i obrazovna destrukcija. Ali može biti jedan od mehanizama kroz koje se obrazovna destrukcija reprodukuje.
Slično tome, koncept novog brutalizma, koji u savremenoj teoriji obrazovanja analizira Mikelinos Zembylas, može nam pomoći da razumemo kako pritisak, birokratizacija, kontrola i sužavanje profesionalne autonomije postaju normalizovani unutar obrazovnih institucija.
Tada dobijamo opasan spoj:
obrazovna destrukcija + morokratska selekcija + institucionalni brutalizam = sistem koji može proizvoditi formalno obrazovane, ali funkcionalno nedovoljno pripremljene ljude.
PISA ne dokazuje ovu jednačinu.
Ali PISA pokazuje rezultate zbog kojih ovu hipotezu više ne možemo jednostavno odbaciti.
Nije problem samo u učenicima
Najveća greška bila bi da rezultate PISA posmatramo kao problem učenika. Učenici nisu proizveli obrazovni sistem.
Oni su njegovi proizvodi, učesnici i istovremeno njegovi kritičari.
Ako generacije učenika sve teže razvijaju sposobnosti potrebne za složeno mišljenje, onda moramo postaviti pitanje šta se dešava sa načinom na koji učimo, podučavamo, upravljamo i procenjujemo.
Još važnije pitanje jeste šta se dešava nakon škole.
Da li tržište rada prepoznaje stvarnu kompetenciju?
Da li poslodavac zna da razlikuje diplomu od znanja?
Da li menadžer zna da proceni sposobnost čoveka da reši složen problem?
Da li institucija nagrađuje stručnost ili poslušnost?
Ako obrazovni sistem proizvodi formalne kvalifikacije, a institucije ne znaju da prepoznaju stvarnu kompetenciju, onda problem više nije samo obrazovni.
On postaje društveni problem.
Tada nastaje ono što bih nazvao društvom pogrešnih procena – društvom koje sve teže razlikuje znanje od formalnog statusa, kompetenciju od podobnosti i stvarnu sposobnost od uverljive biografije.
Reforma više nije dovoljna
Zato postaje besmisleno stalno ponavljati da nam je potrebna „još jedna reforma obrazovanja“.
Reforma može promeniti zakon, nastavni plan, proceduru ili organizaciju.
Ali ako ostane isti način mišljenja, isti način upravljanja i isti način procene ljudi, sistem će vrlo brzo proizvesti isti rezultat.
Nama nije potrebna samo nova reforma.
Potrebna nam je promena obrazovne paradigme.
Škola prošlosti teško može pripremiti generacije za društvo u kojem će najveći problemi biti kompleksni, neizvesni, interdisciplinarni i sve više povezani sa digitalnim tehnologijama i veštačkom inteligencijom.
Ako ne napravimo ozbiljan evolutivni skok u obrazovanju, dobićemo još više obrazovnih kriza, još veće nejednakosti i sve veći broj mladih ljudi koji imaju formalne kvalifikacije, ali nisu dovoljno osposobljeni za složenije poslove.
A onda ćemo, paradoksalno, morati ponovo da obrazujemo one koje smo već obrazovali.
To će biti jedan od najskupljih rezultata obrazovne destrukcije.
Ne samo zato što ćemo izgubiti godine školovanja.
Nego zato što ćemo izgubiti poverenje u samu ideju da obrazovanje može čoveka učiniti sposobnim da razume svet i odgovorno deluje u njemu.
A kada društvo više nije sigurno da može verovati znanju, kompetenciji i stručnosti svojih obrazovanih ljudi, tada kriza obrazovanja prestaje da bude samo kriza škole.
Ona postaje kriza društva.
prof. dr Refik Šećibović
