Od Novog Pazara i Tutina, preko Raške, Čačka i Rače do Kragujevca – deset neformalnih grupa pokazalo je da za promenu u lokalnoj zajednici često nisu presudni ni velika organizacija ni veliki resursi. Potrebni su ljudi koji problem vide, prepoznaju kao svoj i odluče da nešto urade
U Vrnjačkoj Banji, na završnoj konferenciji projekta „Za održivi razvoj ruralnih područja“, u organizaciji Mreže za ruralni razvoj, okupili su se predstavnici deset neformalnih grupa koje su svoje ideje prethodnih meseci pretvarale u konkretne akcije u sredinama u kojima žive.
Njihovi projekti bili su različiti koliko i zajednice iz kojih dolaze. Negde je trebalo vratiti ljude u zapušten javni prostor, negde urediti školsko dvorište ili napraviti botaničku baštu, sačuvati lokalne priče od zaborava, povezati i učiniti vidljivijim žene koje već menjaju svoju sredinu, podstaći decu da brinu o selu ili pokazati da građani mogu da budu važan deo razvoja mesta u kojem žive. Zajedničko pitanje na današnjem događaju bilo je isto: šta se događa kada građani prestanu da čekaju da neko drugi napravi prvi korak?
U prvom delu završne konferencije prikazano je svih deset kratkih filmova o projektima neformalnih grupa. Filmovi nisu predstavili samo ono što je urađeno. Kroz ljude koji su pokretali inicijative pokazali su i ono što se u projektnim izveštajima teže vidi: zašto je neko odlučio da svoje vreme uloži u zajednički prostor, životnu sredinu, kulturu, obrazovanje ili ljude oko sebe.
Tako su se na jednom mestu našle priče iz različitih delova Srbije, a iza različitih tema mogao se prepoznati isti obrazac: inicijativa najčešće počinje od vrlo konkretnog problema koji ljudi svakodnevno gledaju. Nekada je to zapušten prostor. Nekada otpad pored puta kojim deca svakodnevno idu u školu. Nekada nedovoljno vidljiva istorija grada, kulturni život sela ili potreba da se žene koje već rade i stvaraju međusobno povežu. A onda se oko problema okupe ljudi.
Zajedničko pitanje bilo je isto: šta se događa kada građani prestanu da čekaju da neko drugi napravi prvi korak i upravo je to bilo jedno od ključnih pitanja panela „Neformalne grupe i njihov značaj za razvoj lokalne zajednice“, održanog nakon projekcije filmova.
U razgovoru su učestvovali Slađana Grujić iz Stalne konferencije gradova i opština, Jasmina Bukvić iz neformalne grupe „Tutinke koje pokreću“, Mirjana Prodanović iz Službe za upravljanja projektima Gradske uprave u Kraljevu i Goran Miljković iz Regionalne razvojne agencije za Šumadiju i Pomoravlje.
Razgovor je otvorio nekoliko pitanja koja postaju posebno važna upravo onda kada se jedna uspešna lokalna akcija završi: može li neformalna inicijativa da preraste u partnera lokalne samouprave, kako razlikovati stvarno građansko učešće od onoga koje postoji samo formalno i šta institucije mogu da urade da građane uključe u lokalni razvoj?
Iz ugla samih neformalnih grupa, tokom neformalne žive diskusije, govorilo se o tome kako takve inicijative nastaju, koje prednosti donosi njihova neposrednost i fleksibilnost, ali i sa kakvim se ograničenjima suočavaju i šta im je potrebno da bi nastavile da rade.
Poseban deo razgovora odnosio se na iskustva lokalnih samouprava u saradnji sa građanima i stvaranje okruženja u kojem građanski aktivizam neće zavisiti samo od entuzijazma pojedinaca.
Kada je reč o ruralnim sredinama, otvoreno je i pitanje lokalnih akcionih grupa i iskustava koja Srbija može da koristi iz evropske prakse kako bi stanovnici sela imali veću ulogu u odlučivanju o razvoju svojih zajednica.
Neformalno ne znači nevažno
Možda je najzanimljivije bilo upravo ono što povezuje deset grupa predstavljenih na konferenciji. One nemaju zaposlene, kancelarije ili razvijenu strukturu. Neke su nastale zato što je nekoliko ljudi videlo isti problem. Neke su se tokom rada proširile, neke su svoje delovanje nastavile i posle prvobitne akcije. Ali, zaključeno je, upravo zato mogu da budu važan senzor lokalne zajednice, jer problem često prepoznaju mnogo pre nego što on stigne do institucija. To, naravno, ne znači da neformalne grupe treba da preuzmu posao lokalnih samouprava ili drugih institucija, ali njihov potencijal postaje mnogo veći kada građanska inicijativa naiđe na instituciju koja ume da je čuje, proceni i, kada za to postoje uslovi, podrži.
Zato je, možda, od pitanja od toga šta su ove grupe uradile, važnije nešto drugo – šta će od svega toga ostati. Hoće li uređeni prostori ostati mesta okupljanja? Hoće li deca nastaviti da čuvaju ono što su zasadila i uredila? Hoće li priče koje su ponovo otkrivene nastaviti da žive? Hoće li ljudi koji su se prvi put okupili oko jednog problema pronaći razlog da zajedno rešavaju i sledeći?
Završna konferencija nije okončana samo predstavljanjem urađenog. Nakon panela učesnici su definisali i ključne poruke o značaju neformalnih grupa za razvoj lokalnih zajednica, a predstavnicima grupa dodeljene su zahvalnice. Ovaj projekat realizovan je u okviru projekta „EU Resurs centar za civilno društvo u Srbiji“, koji Beogradska otvorena škola sprovodi sa partnerima, uz podršku Delegacije Evropske unije.
Deset grupa koje su se danas srele u Vrnjačkoj Banji iza sebe već imaju konkretne rezultate. Ono što će tek pokazati njihov stvarni domet jeste da li su projekti bili završetak jedne akcije – ili početak navike da se ljudi pitaju, povezuju i učestvuju u tome kako će izgledati mesto u kojem žive.
M. M. D.
