Igor Ristović, Dušan Glidžić i Aleksandar Ilić vratili su se u Kraljevo posle 11 dana „pedaliranja“ na putu kojim su krenuli kako bi pomogli prikupljanjunovca za lečenje male Kraljevčanke Dunje Mijailović. Put preko Crne Gore, Albanije i Grčke vodio ih je trasama kojima se pre 110 godina povlačila srpska vojska. Neko ih je usput nazvao „kraljevima iz Kraljeva“, ali oni o svom poduhvatu govore mnogo jednostavnije – kao o putu koji je trebalo izdržati do kraja
Više od 1.400 kilometara za 11 dana. Teški planinski usponi. Bicikli natovareni opremom, bez pratećeg vozila. Prehlada, temperatura, stomačni problemi i trenuci kada je energije gotovo ponestalo. Ali, kada se Igor Ristović, Dušan Glidžić i Aleksandar Ilić osvrnu na put sa kojeg su se vratili u Kraljevo, najteži trenutak ne mere ni savladavanjem teških uspona, ni pređenim kilometrima, ni činjenicom da su prvi koji su na Krf došli biciklima putevima srpske vojske.
Za Igora Ristovića to je bio dolazak na Krf i odlazak na Vido.
– Motiv smo imali na početku, a to je da skupimo što više novčanih sredstava za lečenje male Dunje Mijailović. Usput smo dobijali poruke naših prijatelja i ljudi koji su nas podržavali, a neki od njih bili su posebno zahvalni što idemo stazama srpske istorije i zato što pokušavamo da obnovimo sećanje na herojske podvige naših predaka pre 110 godina. I to nam je bio dodatni motiv za guranje napred – kaže Ristović po povratku za portal Krug.
Put nije bio zamišljen kao laka simbolična vožnja. Trojica Kraljevčana krenula su bez pratnje, noseći na biciklima sve što im je bilo potrebno, a teren je bio – više nego zahtevan. Tokom jednog poduhvata prešli tri velika planinska prelaza – preko područja nacionalnih parkova Tet i Logara i preko Katare u Grčkoj:
– Mislim da smo među prvima koji su u jednom poduhvatu prešli tri baš velika vrha. Bilo je žestokog terena.
Svaki natovaren bicikl težio je oko 50 kilograma, a na putu su morali da računaju isključivo na sebe. Bilo je i zdravstvenih problema. Igor je krenuo prehlađen, otežano je disao, imao problema sa grlom, a jednog dana dobio je i temperaturu. U Grčkoj su sva trojica, posle jednog obroka, imala stomačne tegobe za koje pretpostavljaju da su bile posledica blažeg trovanja hranom.
– Posle tog ručka sva trojica smo se baš loše osećali. Put nam je posle toga teško pao, izgubili smo energiju. To su jedini problemi koje smo imali. Srećom, bicikli su nas, što je najbitnije, služili kako treba. Na kraju je sve prošlo kako treba.
Krf – mesto oporavka srpske vojske
Cilj njihovog puta nije bio slučajno izabran. Krf zauzima posebno mesto u istoriji Srbije u Prvom svetskom ratu. Posle povlačenja preko Crne Gore i Albanije krajem 1915. i početkom 1916. godine, desetine hiljada iscrpljenih srpskih vojnika stigle su do albanske obale, odakle su savezničkim brodovima evakuisane. Najveći deo srpske vojske prebačen je na Krf, gde je lečen, oporavljan i reorganizovan pre odlaska na Solunski front.
Na Krfu se danas nalazi Srpska kuća, sa stalnom postavkom „Srbi na Krfu 1916–18“, u kojoj se čuvaju dokumenta, fotografije i druga svedočanstva o povlačenju preko Albanije, dolasku i boravku srpske vojske na ostrvu. Ali jedno je, kaže Ristović, poznavati tu istoriju, a sasvim drugo – stići na mesto na kojem se ona događala.
Emocije su ih savadale još pre nego što su kročili na Krf:
– Snimio sam jedan video na brodu kada smo se približavali ostrvu Krf. Pokušao sam da zamislim srpskog gedžu koji je prešao stotine kilometara preko albanskih gudura, koji prvi put vidi more i onda se popne na brod. Od tog trenutka sam krenuo da plačem. I plakao sam dok se nismo vratili sa ostrva Vido.
Vido – najteži deo puta
Ako su kilometri, planinski prelazi i natovareni bicikli bili najveći fizički izazov, Vido je za Ristovića bilo nešto sasvim drugo.
Na malo ostrvo nedaleko od Krfa 1916. godine upućivani su najteže bolesni i iscrpljeni pripadnici srpske vojske. Mnogi nisu uspeli da se oporave. U početku su umrli sahranjivani na samom ostrvu, ali je zbog velikog broja preminulih i kamenitog tla njihovo sahranjivanje nastavljeno polaganjem tela u Jonsko more – u ono što je ostalo zapamćeno kao Plava grobnica. Na Vidu se danas nalazi spomen-kosturnica srpskim vojnicima.
Za Igora je upravo boravak tamo bio najpotresniji deo jedanaestodnevnog putovanja.
– Sam boravak na ostrvu Vido bio mi je mnogo težak, upečatljiv… Najteže mi je bilo tamo. Poželeo bih da svi iz Srbije koji mogu odu, da vide, posete i osete tu emociju, to strahopoštovanje prema našim precima. Nažalost, mnogi od njih su tada prvi i poslednji put videli more. Nemam reči za to, stvarno. Mnogo mi je teško palo. Baš mnogo.
Nije ga pogodilo samo ono što je znao o Vidu, već i ono što je potom video u Srpskoj kući:
– Te slike u Srpskoj kući… Ima autentičnih fotografija stradanja srpskih vojnika. I priča kustosa koji nas je tako toplo dočekao, poklonio nam knjige, proveo nas kroz Srpsku kuću, posvetio nam pažnju, objasnio mnogo toga… Sve je to bilo mnogo emotivno.
Topao doček imali su i od članova srpskog društva na Krfu. Ristović prenosi da su njihovi domaćini bili iznenađeni kada su saznali na koji način su trojica Kraljevčana stigla do ostrva:
– Po njihovim rečima, mi smo prvi koji su došli biciklima, putevima srpske vojske. Pun sam utisaka što se tiče Krfa. Ali baš mi je teško palo. Mnogo.
Upravo to njegovo ponovljeno „mnogo mi je teško palo“ možda govori više od svakog pokušaja da se taj susret sa Krfom i Vidom naknadno opiše. Jer, jedno je čitati o putu srpske vojske preko Albanije. Drugo je preći deo tog pravca sopstvenim nogama, stići do mora iscrpljen posle više od 1.400 kilometara i pokušati da zamisliš ljude koji su istim pravcem išli gladni, bolesni i promrzli, bez današnje opreme, puteva i izvesnosti da će uopšte stići do obale.
Dunja je bila sa njima tokom celog puta
Dok su iza njih ostajali kilometri, granice i planinski prelazi, veza sa Kraljevom nije se prekidala. Sa porodicom Dunje Mijailović bili su u kontaktu svakog dana.
– Svakodnevno smo se čuli sa Dunjinom mamom. Oni su nama slali Dunjine slike i snimke, mi njima sa našeg puta. Uvek pitamo jedni druge kako je zdravlje. Dobro je, sve je dobro – kaže Ristović.
Tako je devojčica zbog koje su seli na bicikle, iako stotinama kilometara daleko, na neki način putovala sa njima. A prvobitni humanitarni motiv tokom puta dobio je još jednu dimenziju. Poruke ljudi koji su pratili njihovo putovanje pokazale su im da je mnogima važno i to što trojica Kraljevčana prolaze putevima koji čuvaju sećanje na jedan od najtežih perioda srpske istorije.
Kako pomoći Dunji
Put Igora, Dušana i Aleksandra je završen, ali razlog zbog kojeg su prešli više od 1.400 kilometara ostaje – prikupljanje novca za lečenje Dunje Mijailović.
Dunji se može pomoći slanjem SMS poruke sadržine 481 na broj 3800, preko Fondacije „Pokreni život“, kao i uplatom na račune:
Dinarski račun: 160-6000002677153-93
Devizni račun: 160-6000002674515-53
IBAN: RS35160600000267451553
SWIFT/BIC: DBDBRSBG
Svaka uplata je još jedan deo puta koji sada, umesto trojice biciklista, mogu da nastave ljudi koji žele da pomognu Dunji.
A sledeći put? Možda ravnica
Posle svega, pitanje o sledećem velikom putovanju dolazi gotovo prirodno. Odgovor – još ne.
– Nismo smišljali ništa. Ovaj put nam je naneo neverovatne fizičke muke. Baš je bilo teško. Mislim da ćemo sada malo drugačije planirati rute i ići u neke ravničarske predele – kaže Ristović.
Na kraju razgovora želeo je posebno da pomene ljude koji su im pomogli na putu.
Zahvalio je prijatelju Mikici Koraću, komandiru Sektora za zaštitu i spasavanje u Beranama, koji ih je dočekao, omogućio im da se okrepe i prenoće i ispratio ih na put prema Albaniji, kao i kraljevačkom kafeu „Ritual“ i „Hala gastrobaru“ na podršci njihovom poduhvatu.
Neko ih je tokom putovanja nazvao „kraljevima iz Kraljeva“. Ali, iza tog zvučnog nadimka ostala je mnogo jednostavnija priča: tri čoveka, tri bicikla, više od 1.400 kilometara i jedan početni razlog – da pomognu Dunji. Negde između albanskih gudura i mora, shvatili su, kažu, da je motiv da se ne zaboravi ko je tim putem prolazio pre njih bio ono što ih je na najlpši mogući način nosilo u trenucima kada je napor bilo više nego teško izdržati.
M. M. D.
