Istorijski dokument može da kaže šta se dogodilo, kada i gde. Mnogo teže može da dočara strah čoveka koji je živeo u tom vremenu, njegovu ljubav, porodicu, nadu ili dilemu pred kojom se našao. Upravo u tom prostoru između onoga što istorija može da dokumentuje i onoga što književnost može da oživi nastao je roman „Raški vitez“ istoričara Tripa D. Spahića.
Povodom objavljivanja romana, Spahić je redakciji Portala Krug dostavio materijal u kojem govori o knjizi, ali i o onome što joj je prethodilo – odnosu prema Kraljevu i zavičaju, istoriji, kulturnom nasleđu i duhovnom prostoru Raške oblasti.
– Kraljevo za mene nije samo mesto u kojem živim. Kraljevo je deo mog ličnog i duhovnog identiteta. To je grad koji nosim u sebi, grad čije ulice, predele, crkve, manastire, stare kuće, reke i ljude doživljavam kao deo sopstvenog životopisa. Volim svoje Kraljevo duboko i iskreno. Volim njegovu istoriju, ali još više volim ono što se ne vidi na prvi pogled – slojeve vremena koji su ostali ispod današnjeg grada. Kada čovek dugo proučava prošlost jednog prostora, počinje da shvata da svaki kamen ima svoje pamćenje, svaki predeo svoju priču, a svaki narod svoju odgovornost prema onome što je nasledio. Možda je upravo zato „Raški vitez“ morao da nastane. To nije samo priča o jednom vremenu i jednom čoveku. To je moj pokušaj da kroz
književnost razgovaram sa zavičajem, sa istorijom i sa ljudima koji su živeli pre nas – kaže Spahić-
Reč je o istorijsko-ljubavnom romanu smeštenom u 14. vek, na prostor srednjovekovne Raške. Studenica, Žiča, Maglič, područje današnjeg Kraljeva i dolina Ibra nisu u njemu samo geografske odrednice, već prostor kroz koji se prepliću istorija i sudbine ljudi.
– Podsticaj je dugo sazrevao u meni. Kao istoričar, godinama sam se susretao sa
dokumentima, starim zapisima, materijalnim ostacima, predanjima i tragovima prošlosti.
Ali istorijski podaci, ma koliko bili dragoceni, ponekad ne mogu da prenesu ono što
čovek oseća dok stoji pred nekim starim manastirom, crkvom, srednjovekovnim putem
ili mestom na kojem su nekada živeli ljudi čija imena više niko ne pamti. U jednom trenutku sam osetio potrebu da istoriji dam ljudsko lice. Tako je počeo „Raški vitez”.
Želeo sam da čitalac ne bude samo posmatrač istorije, već da je oseti. Da čuje korake
ljudi koji su prolazili starim putevima, da oseti strah pred neizvesnošću, ali i snagu vere,
časti, ljubavi i pripadnosti – objašnjava autor.
Istorija nije samo ono što je ostalo zapisano
Kao istoričar, Spahić dobro poznaje granicu koju postavlja istorijski izvor. Dokument može da potvrdi događaj, ličnost ili godinu, ali ne može uvek da odgovori na pitanje kako su ljudi doživljavali vreme u kojem su živeli. Književnost mu je omogućila da tu granicu pređe.
Zato se u „Raškom vitezu“, kako kaže autor, „velika istorija prelama kroz sudbine i živote pojedinaca“.
Takav pristup menja i perspektivu iz koje se posmatra srednji vek. Umesto niza vladara, bitaka, godina i građevina, u prvi plan dolazi čovek – onaj čije ime možda nikada nije stiglo do istorijskog izvora, ali čiji je život činio vreme koje danas pokušavamo da razumemo.
Zavičaj kao polazište
Žiča, Maglič, Studenica i dolina Ibra u „Raškom vitezu“ ne funkcionišu kao scenografija iza književnih junaka. To su mesta koja i danas postoje pred čitaocem.
– Raški vitez nije samo jedan čovek. On je simbol. Predstavlja čoveka koji živi u teškom vremenu, ali ne pristaje da izgubi ono što ga čini čovekom. Predstavlja čast, odanost, veru, hrabrost i spremnost da se zaštiti ono što je sveto. Zato sam želeo da taj lik bude veći od jedne istorijske ličnosti. On je svojevrsni književni simbol čitavog jednog prostora i jednog vremena. Raški vitez je čovek koji zna da se istorija ne brani samo mačem. Istorija se brani i pamćenjem – ističe Spahić.
U tome je možda i jedna od zanimljivijih tačaka Spahićevog romana: prostor kojim danas prolazimo automobilom, odlazimo na izlet ili ga pokazujemo turistima u knjizi ponovo postaje prostor života. Maglič prestaje da bude samo tvrđava na steni iznad Ibra, Žiča samo spomenik kulture, a Studenica samo jedan od najznačajnijih srpskih manastira – vraćaju se u vreme u kojem nisu bili istorijsko nasleđe, već deo tadašnje stvarnosti.
Tako se i priča o srednjovekovnom približava savremenom čitaocu preko nečega što mu je poznato: pejzaža koji i danas može da vidi.
Između činjenice i književne slobode
Pisanje istorijskog romana nosi i posebnu odgovornost. Autor ima slobodu koju istoričar nema, ali istorijsko vreme u koje smešta junake postavlja granice toj slobodi. Upravo zato je odnos između istorijske građe i fikcije jedno od ključnih pitanja ovakve književnosti. Da bi izmišljeni život bio uverljiv, svet oko njega mora da počiva na poznavanju vremena u koje je smešten.
Kod Spahića se tu susreću dve uloge – istoričara koji zna šta izvor dopušta da tvrdi i književnog autora koji pokušava da zamisli ono što izvor nije mogao da sačuva. A ono što nije sačuvano često je upravo ono najljudskije. Spajanje istorijske građe i književne imaginacije, prema autorovim rečima bio jedan od najvećih izazova:
– Kao istoričar, navikao sam na izvor, dokument, činjenicu i kritičko čitanje prošlosti. Kao
pisac, morao sam da uđem u prostor koji istoriografija ne može uvek da popuni, ali nikada nisam želeo da književna imaginacija bude izgovor za narušavanje istorijskog duha. Zato sam pokušavao da napravim ravnotežu: da istorijski okvir bude ozbiljan i uverljiv, a da unutar njega likovi dobiju dušu. Jer istoriju nisu stvarali datumi. Stvarali su je ljudi. Ljudi koji su voleli, patili, strahovali, nadali se, grešili i umirali.
Istorija beleži vladare i ratove mnogo lakše nego nečiju ljubav. Pamti političke odluke bolje nego strah običnog čoveka pred onim što dolazi. Čuva trag o podizanju tvrđave, ali ne i razgovore ljudi koji su živeli pod njenim zidinama. Tu počinje prostor „Raškog viteza“.
Kada poznata mesta počnu da pričaju drugačije
Spahićev izbor prostora zato ima još jednu dimenziju. Za čitaoca iz Kraljeva i ovog dela Srbije „Raški vitez“ ne govori o nekom dalekom, apstraktnom srednjem veku. Spahićeva priča smeštena je među toponime koji su ostali deo savremene geografije:
– Naš prostor nije moguće razumeti ako se iz njega izuzme duhovna istorija. Raška oblast
nije samo geografija. To je prostor u kojem su se vekovima susretali država, crkva,
kultura, rat, mir, stradanje i stvaranje. Manastiri nisu bili samo mesta molitve. Oni su bili čuvari pismenosti, pamćenja, umetnosti i identiteta. Kada pišem o tom svetu, ja ne želim da ga posmatram kao mrtvu prošlost. Želim da pokažem da je ta prošlost i dalje živa u nama.
Sedam vekova promenilo je države, granice, društvene odnose i način života, ali nisu izbrisali Ibar, Studenicu, Žiču ni Maglič. Književnost, naravno, ne može da bude zamena za istoriju, niti roman treba čitati kao istorijski dokument. Ali može da uradi nešto što dokumentu nije zadatak – da probudi radoznalost prema vremenu i prostoru o kojima govori.
– Bilo mi je važno da istorijska građa ne ostane hladna i udaljena, već da kroz književnu priču dobije emociju i ljudsko lice. Ako mladom čoveku istoriju predstavimo samo kao niz godina, vladara i bitaka, teško ćemo ga zainteresovati. Ali ako mu pokažemo čoveka koji je živeo pre sedam ili osam vekova, koji je imao svoje strahove, ljubavi, prijatelje, porodicu i nade – onda istorija postaje bliska. To je i jedan od mojih motiva. Želim da čitalac posle ove knjige poželi da ode u Studenicu, Žiču, Maglič, Ras, Novi Pazar, Kraljevo ili neko malo mesto o kojem je možda prvi put čuo. Ako ga knjiga natera da postavi pitanje: „Šta se ovde dešavalo pre mene?“ – onda je ona ispunila jedan važan zadatak – kaže autor.
„Raški vitez“ tako polazi iz 14. veka, ali se autor obraća čitaocu sedam vekova kasnije, na prostoru na kojem su mnogi tragovi tog vremena još pred nama.
– Kraljevo je moj prostor pamćenja. Kada čovek živi u jednom gradu i godinama proučava njegovu prošlost, on prestaje da posmatra grad samo očima. Počne da ga čita. Ja Kraljevo čitam kroz njegove spomenike, kroz Žiču, kroz Ibar, kroz stara sela, kroz ljude koje sam upoznao i kroz priče koje sam slušao. I zato mi je posebno važno da jednog dana neko kaže: „Ovaj čovek je voleo svoj grad i ostavio je nešto iza sebe.“ To mi je važnije od bilo kakvog priznanja.
Raški vitez je moje književno poklonjenje jednom vremenu, jednom narodu, jednom
prostoru i svim ljudima koji su kroz vekove čuvali ono što danas zovemo nasleđem, poruka je autora koji dodaje:
– Ovaj roman nije napisan samo da bi se čitala jedna priča o prošlosti. Napisan je da bismo se setili ko smo. I da bismo razumeli da čovek koji zaboravi svoje korene može da ima budućnost, ali teško može da razume njen smisao. Ja sam želeo da Raškim vitezom ostavim jedan trag. Ne veliki trag o sebi, već mali trag o vremenu koje je mnogo veće od svakog od nas.
A ako taj trag jednog dana nekog mladog čoveka odvede u Žiču, Studenicu, Maglič ili
neko zaboravljeno selo Raške oblasti, ako ga natera da otvori staru knjigu ili pita svog
dedu šta je bilo pre njega – onda ću znati da je ovaj roman imao smisla. Jer knjiga ne živi onda kada je objavljena. Knjiga živi onda kada u nekom drugom čoveku probudi pamćenje.
