A.N.F.I.teatar 2024 – Smehorazorno poučna istorija pozorišta

Počeo je ovogodišnji A.N.F.I.teatar.

Zvanično otvorenim proglasio ga je Rifat Rifatović, glumac Regionalnog pozorišta Novi Pazar. Do 5. jula na ovom Festivalu biće  prikazano šest pozorišnih predstava, organizovane radionice, promocije knjiga, a drugi put zaredom deo festivala biće program za najmlađe.

@portalkrug

U Kraljevu je sinoć otvoren i do 5. jula će trajati Anfitetar 2024… Festival je zvanično otvorio Rifat Rifatović, glumac Regionalnog pozorišta Novi Pazar… #Kraljevo #anfiteatar2024 #grupagrupa #festival #pozorište #glumci

♬ Bella Ciao – SAMMY & LESEN & LOONA
DAN PRVI

Ovogodišnji A.N.F.I.teatar festival započeo je naslovom koji bi sasvim prikladno mogao simbolisati početak druge decenije njegovog postojanja – „Kompletnom istorijom pozorišta (ukratko)“. Predstava je nastala po motivima teksta Meta Tompsona, u koprodukciji Gradskog pozorišta Bečej i Studentskog kulturnog centra Novi Sad.

Ukoliko bi predstavu trebalo opisati ukratko, kako je i naslovljena, onda bi jedan citat iz „Sistema“ Konstantina Stanislavskog bio više nego opravdan:  

Cela bujica divnih pokreta, intonacija, preliva, zaraznog smeha, biserne dikcije, brzine tempa i bleska zvuka lepo obojenog glasa koji ushićuje“.

Sve to je bilo izrazito „scenično i efektno“. A za takav utisak sinoćna ushićena publika ima zahvaliti predanoj, posvećenoj, u uloge uživljenoj i nadasve talentovanoj glumačkoj postavi, koju čine Srđan Kner, Simonida Mandić, Rade Maričić i Ivan Đurić.

Vođeni rediteljskim umećem Igora Pavlovića, kroz tekst koji je adaptirala Mina Petrić, akteri su dominantno farsično, ali u osnovi vrlo ozbiljno, na sceni dočaravali ne samo istoriju pozorišta, nego razvoj civilizacije, koji se ogleda u evolutivnom nizu pozorišta kroz vreme.

Uzimajući sve navedeno u obzir, na sceni se susrećemo sa genijalnim Vilijamom Šekspirom (koji ne zna da citira samog sebe, ili to čini pogrešno), sa pozorišnom divom Sarom Bernar (koja ne odstupa od iznuđivanja aplauza), kao i sa sistemskom ozbiljnošću spomenutog Stanislavskog (koji zapada u farsičnost).

foto Milica Šolajić Popović

Ova žovijalna postava likova vraća nas u prošlost i dovodi do komičnih obrta u doživljavanju različitih elemenata i koncepata dramske radnje u različitim epohama i prostorima. Tako se susrećemo sa istraživanjima početaka grčkog pozorišta, Aristotelovom „Poetikom“, rimskim gladijatorima viđenim u Terenciju i Plautu, mračnim srednjim vekom, „upitnim“ poreklom Šekspirovih dela, renesansom, barokom, klasicizmom, romantizmom… sve do današnjeg dana i sve prisutnijom veštačkom inteligencijom.

Opslužujući se i znamanjem komedije del arte, slavna imena pozorišta (Šekspir, Bernar, Stanislavski) istrajavaju na sceni, pripisujući značaj sebi, sve do trenutka kada stupi upravnik (ali i dramski pisac, reditelj, „otpravnik poslova“ zaštite na radu…), gde dolaze do saznanja da su zarobljeni i upravljani u predstavi unutar predstave. I sve to zarad socijalnog problema samog upravnika, koji mora da otplaćuje kredit za stan. Simbolički posmatrano, „kuća“ glumca je pozorište, a svakodnevni život ljudi ogleda se u glumačkim ulogama, pa tako spasavanje upravnika postaje i spasavanje sopstvene kuće – pozorišta, ma šta o tome imala pisati i neizbežna kritika.

Na samom kraju treba reći da farsičnost ovog komada zapravo olakšava tragičnost realnog života, na čemu je publika glumcima zahvalila zasluženim višeminutnim aplauzom.

    Vladimir Marović